9. октобра 1934, изазвала је велику пажњу и у светској јавности. У свим важнијим новинама и часописима објављиване су вести о околностима Марсејског атентата и његовим могућим последицама по мир на Балкану и Европи.
Oсим агенцијских вести из Београда, Париза и других европских престоница, штампа је преносила и текстове америчких познавалаца прилика на Балкану. Посебно место међу њима имао је Луј Адамич (1898–1951), писац и публициста словеначког порекла, који је годину-две пре атентата боравио у Југославији и своја изузетно критичка запажања изнео управо 1934. године у књизи „Повратак у домовину” („The Native’s return”).
Адамич се као четрнаестогодишњак доселио у САД и постао књижевник кога су претежно занимале социјалне теме. Његов роман „Смех у џунгли” добио је Гугенхајмову награду, што га је истакло у америчким књижевним круговима. Сарађивао је у многим угледним новинама и часописима, а значајну улогу имао је и током Другог светског рата, када је, у служби партизанске пропаганде, иступао против генерала Драгољуба Михаиловића. За свој политички ангажман и везе с југословенским комунистичким властима, Адамич је платио високу цену: настрадао је 1951. године под неразјашњеним околностима. Нађен је мртав на згаришту своје куће, након два неуспешна атентата и многих претњи.
Адамичеви текстови о краљу Александру из октобра 1934. имали су велики одјек у америчкој јавности. Најугледније новине објављивале су одломке из његове књиге о Југославији и преносиле пишчеве изјаве и интервјуе дате после атентата. У њима се дискретно хвалио да је предвидео краљеву смрт, јер је за време боравка у Југославији уочио велике политичке и економске проблеме и чуо за групе које се, „ношене највишим патриотизмом, спремају да убију тиранина”.
Адемичеве лажи о краљу
Тврдио је да је сазнао да је монарх био у сталном страху од атентата и да је често постајао потпуно неповерљив и имао нападе панике због којих је, понекад недељама, сваке ноћи спавао у различитим собама и дворовима. Чуо је и то да је краљ располагао с 15.000 тајних агената, чији је задатак био да „шпијунирају и тероришу политичку опозицију”. Поред тога имао је, наводи Адамич, највећи број телохранитеља у модерно време, чак „40.000”. У Југославији је, каже, имао прилику да види мушкарце и жене које су мучили у краљевским затворима:
„У пола туцета државних затвора је 2.000 мушкараца и жена – комуниста, хрватских и македонских националиста, који служе казне 1 до 15 година због политичких разлога”. Те „доказе о терору и нечовечном поступању с политичким затвореницима у Југославији”, добио је, иначе, од словеначких комуниста и будућих властодржаца Едварда Кардеља и Бориса Кидрича. Адамич је имао потребу да читаоце упозна и с чињеницом да је краљ посебно зазирао од комуниста и да због тога није желео да се у Београду развија индустрија, јер се плашио постојања бројног пролетаријата у престоници.
Износећи свој коначан суд о краљу Александру, закључио је злурадо да је у питању био човек свог времена, „део политичког гангстеризма”, који се развио у Европи после рата, „у истој категорији владара чврсте руке, као што су Мусолини, Хитлер, Пилсудски и остали тирани и диктатори”. Једино позитивно што је приметио код покојног краља били су шарм и „демократичност” у личним контактима:
„Као и сви тирани и краљ Александар био је веома шармантан. Био је глумац чија је специјалност шарм. Он је био Србин, а Срби су истински и дубоко демократски народ. Његов шарм и демократичност били су, међутим, трикови којима је крио своју праву природу владара апсолутисте.”
Адамичеви малициозни текстови уклапали су се у постојећу слику о Балкану и били су праћени многим другим написима, у којима је, с доста предрасуда, југоисток Европе доживљаван као простор где су „метак, нож и отров” и даље важни аргументи у политичком животу.
Одговор српских великана
На овакве нападе требало је узвратити одлучно, јер афирмативних текстова о страдалом краљу и његовој држави није било много. У најутицајнијем листу, „Њујорк тајмсу”, огласила су се, један за другим, два најугледнија америчка Србина: Михајло Пупин (1854–1935) и Никола Тесла (1856–1943). Велики научници осетили су потребу да узврате на Адамичеве нападе на убијеног краља. 21. октобра објављено је Теслино писмо под насловом „У част краља Александра (Tribute to King Alexander)“.
Његово писмо преносимо у целости:
У ЧАСТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА
Уреднику „Њујорк тајмса”,
Доста тога речено је о Југославији и њеним народима. Ипак, многи Американци имају погрешан утисак о томе јер су агитатори и политички непријатељи Југославије проширили гласине да се њени становници, који припадају различитим нацијама, међусобно активно мрзе и да их тиранска власт држи заједно против њихове воље. Истина је да сви Југословени – Срби, Славонци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Црногорци, Хрвати и Словенци припадају истој раси, говоре истим језиком и деле заједничке националне идеале и традиције.
Завршетком Првог светског рата, краљ Александар је обезбедио политичко јединство у земљи и створио моћну и богату државу. Словени на Балкану су то поздравили са одушевљењем, али је било потребно време да се сви народи прилагоде новим условима.
Ја сам рођен у Хрватској. Хрвати и Словенци никада нису били у позицији да се боре за своју независност. Срби су били ти који су се највише борили и цена извојеване слободе плаћена је српском крвљу. Сви истинољубиви Хрвати и Словенци тога се сећају са захвалношћу. Такође, они су свесни да Срби имају највећу способност и искуство у ратовању и да су најпозванији и најспремнији да упуте своје снаге у кризним тренуцима за земљу.
Од како је напорима краља Александра уједињена, Југославија је била нападана од стране политичких непријатеља који су све учинили да је разбију, сејући семе неслоге и ширећи малициозне гласине. Тако се, на пример, књига Луја Адамича „Повратак у домовину”, коју је наводно писао под покровитељством Гугенхајмове награде за књижевност, бави политичким клеветама и оптужбама да су владар Југославије и његове идеје непопуларне, како у земљи тако и овде (у Америци).
Адамичево оптуживање краља за разне ствари може бити одбачено са презиром, али једна ствар не може бити игнорисана. Књига садржи тврдње које великог и неустрашивог човека, који је предводио свој народ у крвавим биткама представљају као слабића у смртном страху од атентата. Наводно, краљ је сваке ноћи спавао у другој соби и избегавао јавна места док их стотине његових помоћника не обезбеде за његово појављивање. Такве клевете урезале су се дубоко у срце сваког лојалног Југословена.
Господин Адамич је веома гласан када описује мржњу и неслогу између Хрвата, Словенаца и Срба, али недавни догађаји оповргнули су његове тврдње. Земље, које су по мишљењу Адамича у отвореном сукобу, показале су своју оданост краљу попут Србије. О томе је писано у више извештаја „Њујорк тајмса”, међу којима је и изузетно снажан и драматичан опис сахране краља Александра.
Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије – као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву.
Никола Тесла
Њујорк, 19. октобар 1934.
