Дубоко испод урбаног пулса Београда, испод Ташмајданског парка и његових стаза, крије се један од најфасцинантнијих и најмање истражених простора српске престонице — Ташмајданске пећине. Овај подземни лавиринт, одувек је будио радозналост археолога, историчара, али и обичних грађана жељних да завире у тамне ходнике прошлости.
Савремени Београд Ташмајдан доживљава пре свега кроз парк, спортске терене и цркву Светог Марка, али испод мирне површине и данас се крије лавиринт пролаза који сведоче о бурној прошлости овог простора.
Назив „Ташмајдан” потиче из турског језика и значи „каменолом”, а управо камен је вековима био разлог због ког је ово подручје имало посебан значај. Ипак, његова прича почиње много пре османског доба.
Још у античком периоду, када се на простору данашњег Београда налазио римски Сингидунум, претпоставља се да су Римљани овде вадили камен који је служио за градњу античких кућа, палата, саркофага, гробница, храмова, водовода…
Комплекс пећина
Током наредних векова, кроз смене Византинаца, Угара, Срба и Бугара, каменолом је настављао да живи, обликујући прве лавиринте подземних ходника. Прави замах експлоатације долази након освајања Београда од стране Османлија 1521. године. Управо у то време настаје име Таш-мајдан, а овде вађени камен постаје основни грађевински материјал за турске зидине, џамије и друге објекте, пише Политика магазин.
Највећа Ташмајданска пећина састоји се од 3 дела – антички рудник, немачко склониште и природна пећина. За време Турака, ова пећина је била познатија као „шалитрена пећина”. Добила је тај назив због изузетно квалитетне шалитре од које се правио барут. Главни улаз у овај део пећине налази се код зграде РТС-а.
Касније, у 19. и 20. веку, камен из Ташмајдана уграђен је, између осталог, у темеље Саборне цркве, Народне библиотеке и здања дуж Кнез Михаилове улице. Иза експлоатације остала је мрежа вештачки издубљених пећина и ходника, који су кроз време добијали нове функције. Верује се да су служили за тајне састанке, скровишта, па чак и импровизоване затворе.
У Првом и Другом светском рату Ташмајданске пећине постају стратешки важна склоништа од бомбардовања. Током Другог светског рата, нацистичке снаге су их користиле за складиштење муниције и горива. Део Ташмајданске пећине је тзв. „Лерова пећина”, склониште некадашњег Вермахтовог генерала и иницијатора шестоаприлског бомбардовања Југославије, Александера фон Лера. По неким проценама у овом делу могло је да борави 1.000 људи. Прича се да је овде Гестапо затварао најозлоглашеније затворенике.
Постоје и предања која говоре о могућим тунелима који су Ташмајдан повезивали са Калемегданском тврђавом. Те легенде и данас распирују машту, хранећи приче о великој мрежи подземних коридора испод Београда.
Подземни хроничар
После Другог светског рата, пећине су делом запуштене, а делом коришћене за потребе комуналних служби и војске. Иако више нису имале стратешку улогу, њихова тајанствена прошлост привлачила је истраживаче, спелеологе, али и урбане авантуристе. У другој половини 20. века, многи ходници су затворени из безбедносних разлога, јер су делови система постали нестабилни.
Један део комплекса Ташмајданских пећина представља природна пећина смештена испод ресторана „Последња шанса”. Процењује се да је ова пећина стара 13 милиона година. На почетку се мислило да је то само бункер Фон Лера и римски каменолом, касније је утврђено да је то уједно и природна пећина. Она се помиње и у списима аустроугарског путописца Феликса Каница који је у Србији боравио између 1860. и 1864. године, преноси Инстаграм страница beogradispodbeograda.
На самом центру овог дела пећине налази се велики одрон који је пао са свода и оставио рупу на тлу ташмајданског парка. Седамдесетих година кроз ову рупу је, играјући се, упала непозната девојчица. На своду је остао отвор кроз који је касније бацан грађевински отпад приликом радова. Кроз делове пећине данас протичу подземне воде чији извори се још увек траже.
Поједини делови пећина повремено су отворени за јавност током културних манифестација или стручних обилазака, када посетиоци могу да кроче у хладовите ходнике и ослушну тишину у којој се мешају ехо историје и мирис влажног камена.
