Светоандрејска скупштина је представљала нови велики корак у српској политичкој историји и идеолошкој диференцијацији њених субјеката.
Стварање и долазак уставобранитеља на власт у Србији представљали су успон прве унутарполитички организоване групе на овом простору. Уставобранитељско идеолошко усмерење било је прилично рудиментарно, а њихова власт је убрзо постала паралисана политичким поделама. Били су то знаци да је дошло време да се политичко организовање у Србији дигне на виши ниво. Тако нешто се и догодило на једном окупљању које је означило крај уставобранитеља и прекретницу у политичком развоју у Србији. Била је то Светоандрејска скупштина.
Околности одржавања
Народна скупштина није се састајала десет година после Петровске скупштине 1848, уско везане за тадашње револуционарне догађаје. После пораза Русије у Кримском рату, кнез Александар се све активније окреће Аустрији, чему се противила већина чланова Савета. Управо у то време, 1857. године, разоткривена је завера под вођством члана Савета Стефана Стефановића Тенке, чији је циљ био да се насилним путем обави смена на самом престолу. Завера је послужила као повод да се смене „сумњиви“ саветници, пре свега Тома Вучић Перишић и Илија Гарашанин.
Међутим, Порта је у овој политичкој кризи видела прилику да „замути воду“ и поново ојача свој утицај. С тим циљем из Цариграда је као изасланик послат Етем-паша. По његовим препорукама су Вучић и Гарашанин враћени на саветничка места. Савет је, предвођен њима двојицом, донео уредбе које су кнезу практично везале руке: укинуто му је право апсолутног вета, одлуке Савета увек су имале предност у односу на кнежеве, сам Савет одлучивао је може ли да се суди његовим члановима, а суђење је могао да обавља само касациони суд. Такође, попечитељи су одговарали пре свега Савету.
Разоткривање завере није поништило незадовољство кнезом. И захтеви да се сазове скупштина на којој би се одлучивало о новом вођству Србије постајали су све гласнији. Вучићеве и Гарашанинове захтеве прихватила је већина у Савету и кнез је на крају био приморан да пристане на доношење Закона о народној скупштини који је омогућио њено сазивање. По закону је предвиђено да на скупштини учествују изабрани и постављени посланици. На изборима спроведеним 16/28. септембра 1858. године изабрано је 376 посланика из осамнаест округа, који су уз 63 постављена посланика учествовали на скупштини.
Ток скупштине
Заседање је почело на празник светог Андреја 30. новембра/12. децембра. На почетку, Светоандрејска скупштина је потврдила закон по ком је изабрана. Пред саму Скупштину, унутар опозиције кнезу профилисала су се три табора. Најбројнији и институционално најмоћнији били су конзервативци, које су предводили Вучић и Гарашанин, а која је значајну подршку имала од најбогатијег српског трговца, Мише Анастасијевића, који је сматрао да Светоандрејска купштина треба да смени кнеза и оформи намесништво, а да онда Велика народна скупштина за кнеза изабере Ђорђа Карађорђевића, Александровог братанца и Анастасијевићевог зета. Насупрот њима стајали су либерали, који су се залагали за корените уставне реформе у Кнежевини Србији.
Њихов најважнији захтев био је инистуционализација Народне скупштине, њено редовно сазивање и увођење у устав. Такође, либерали су на месту кнеза видели Милоша Обреновића, што их је водило удруживању са трећом политичком групом, обреновићевцима, са којима су чинили противтежу већинским конзервативцима.
Конзервативци су, као надмоћни, изабрали председника скупштине из својих редова. Изабран је Миша Анастасијевић. Потпредседник је био обреновићевац из Јагодине Стевча Михаиловић. Дужност секретара обављао је вођа либерала Јеврем Грујић. Управо је Грујић спречио да се на самом почетку заседања смени кнез, пошто је ту одлуку условио институционализацијом Народне скупштине.
Он је тада представио нацрт Закона о народној скупштини којим је предвиђено да се она састаје најмање једном годишње, искључиво од изабраних посланика. Скупштина би морала да одобри све законе везане за највише државне институције. А имала би и право вета на све остале законе. Такође, по Грујићевом нацрту, у надлежност Народне скупштине прешла би и фискална политика, а она би могла и да позове попечитеље на кривичну одговорност.
Противљења
Оваквом нацрту су се успротивили пре свега Гарашанин и Анастасијевић. После дугих преговора либерала и конзервативаца, донет је закон лишен већине кључних одредаба. Осим што су укините могућности да Народна скупштина пресудно утиче на буџет и да позиве попечитеље на одговорност, одбачени су и сви чланови који су Народној скупштини давали предност у односу на остале институције. Коначно, усвојен је закон по ком је Народна скупштина могла само да враћа законе на дораду, није водила фискалну политику и, уопште, овлашћења су јој била углавном саветодавна.
Пошто је решено питање закона, прешло се на питање кнеза, које је и било повод за сазивање скупштине. Народна скупштина је саставила акт у ком је од кнеза Александра тражила да поднесе оставку, што овај није иницијално прихватио. Пошто је кнез ипак одлучио да напусти земљу, скупштина се нашла на ивици сукоба између конзервативаца, који су тражили формирање намесништва и либерала и обреновићеваца, који су инстистирали на повратку кнеза Милоша. Пошто је тесном већином и позивајући се на ауторитет којим је изабрала кнеза Александра, Народна скупштина сменила нега и изабрала Милоша, договорено је да управо она до његовог повратка обавља улогу намесништва, док је Стевчи Михаиловићу припао надзор над војском и полицијом.
Пропуст
Међутим, конзервативци су одлучили да искористе правни пропуст који су посланици направили. Наиме, одлука о избору кнеза Милоша донета је пре него што је Савет потврдио Александрову смену. Конзервативци су наставили да инсистирају на образовању намесништва, што су биле спремне да искористе преостале Александрове присталице међу члановима Савета. Они су искористили свој утицај у војсци да је позову да растера скупштину. Пошто војска није успела да то учини самим притиском, убрзо је напустила заседање. Овај догађај је посланицима ставио до знања да је опасност по њихове интересе и даље присутна и да је неопходан договор. Конзервативци су ипак прихватили повратак кнеза Милоша, а либерали да се пре тога оформи намесништво које би чинили Илија Гарашанин, Стевча Михаиловић и Јевтимије Угричић. Пренос власти је обављен неометано.
Османлије су од одлука Народне скупштине прихватиле само смену на престолу, мада је њихов утицај био сувише умањен да би ишта од њих спречила. Аустрија је била изразито незадовољна сменом кнеза који јој је био наклоњен и била је спремна да интервенише у његову корист, али су се томе успротивиле Француска и Русија, пошто би такво мешање у унутрашња питања једне од подунавских кнежевина представљало кршење Париског мировног уговора.
Тековине Светоандрејске скупштине
За месец и по дана заседања у Великој пивари у Београду није донета само одлука о смени кнеза, него и одлуке попут забране зеленашења, мање уставне промене, а најављене су и реформе судства и пореског система, спречавање злоупотреба чиновништва, увођење одговорности министара и доношење закона о слободи штампе, као и јачање сеоске самоуправе.
Међутим, можда је и најважније било рађање нове политичке струје, формиране око младих интелектуалаца образованих у иностранству. „Странка Светоандрејске скупштине“, како ју је називао Јеврем Грујић, окупила је, до формирања Либералне странке 1881, низ значајних личности, попут Милована Јанковића, Јована Илића, Владимира Јовановића, Ранка Алимпића и Андрије Стаменковића. Светоандрејска скупштина је тако представљала нови велики корак у српској политичкој историји и идеолошкој диференцијацији њених субјеката.
