Какав је однос привредног развоја и платног биланса, каква је веза између унутрашњих и спољних неравнотежа и какву улогу у економији има девизни курс? Да ли је Србија заробљена у клопци средње развијености и да ли је политика привлачења страних директних инвестиција прави пут да се из те клопке изађе?
Ово су нека од питања на која је др Драгован Милићевић покушао да одговори у својој монографији „Привредни развој и спољноекономска неравнотежа“.
Он је на бази вишегодишњих истраживања проблема унутрашње и спољне економске (не)равнотеже покушао да сублимира узрочно-последичне односе два неодвојива сегмента економске политике националне економије.
Привредни развој подразумева ресурсе
„У ери глобализације и неограниченог кретања капитала нецелисходно је ове појаве посматрати одвојено и изоловано. Привредни развој подразумева ресурсе, односно изворе. Они могу бити домаћа штедња и инострани капитал, односно трансфер средстава из иностранства кроз различите форме улагања, било директних као директне инвестиције, било у дужничке инстурменте као портфолио инвестиције, односно куповине акција и удела на националним и светским берзама, или пак као државно задуживање у облику дугорочних кредита за различите намене.
Кредитирање и задужења
Оптималан вид дугорочног задужења су кредити за развојне пројекте који одбацују додату вредност из које национална економија црпи користи и који обезбеђују повраћај кредитних ануитета.
Други вид кредитирања су кредити за ликвидност који у принципу дугорочно воде (осим у неким случајевима) финансирању платнобилансних и буџетских неусклађености. Ови кредити после извесног времна воде у „цирцулус вициосус“ замене рочне струкутуре ино обавеза у смислу да се новим задужењем финансира враћање ранијих обавеза. Ова ситуација и велика плантобилансна криза је погодила Србију и СФР Југославију почеком осамдесетих.
Даље, волунтаристички приступи и политичке одлуке кад-тад испустављају рачуне садашњим и будућим генерацијама. Мала отворена економија мора балансирати између потреба привреног раста и макроекономске неравнотеже“, наводи аутор у предговору књизи „Привредни развој и спољноекономска неравнотежа“.
Макроекономска кретања у Србији
Књига је подељена у три дела, где се у првом делу теоретски анализирају девизни курс, платни биланс, спољна трговина, монетарна и фискална политика као и њихове каузане повезаности.
У централном делу анализе је каузална повезаност спољне и унутрашње економске равнотеже у привреди Србије.
Како је Србија готово пола века била чланица федерација као највећа република, један део анализе је посвећем макроекономским кретањима и то почев од 1970. године на даље.
Изазови у економији
„Србија последњих година има велике изазове у економској политици и макроекономској стабиланости пре свега кроз повећање иностране задужености, буџетског дефицита, значајног одлива средстава за враћање кредита и плаћање камата.
Привид макроекономске стабилности и стабилности девизног курса се пре свега одржава повећаним задуживањем, приливом страних директних инвестиција и дознака из иностранства. Ендемски робни дефицит пре свега упућује на недовољну конкурентост привреде, прецењен курс у односу на кретање домаће инфлације и сл.
Ови трендови одлажу процес прилагођавања који је врло непопуларна економска и политичка мера. Неколико крупних изазова стоје Србији у наредном периоду. Свакако да је повећање конкурентности приоритет и учеће у извозу производа интезивни знањем који доноси већу додату вредност.
Нажалост данас највећи изовозници, стране компаније креирају ниску бруто додату вредност обзиром на паритет извозних и увозних цена“, наводи он у анализи.
Клопка средње развијености
Аутор закључује да се Србија налази у клопци средње развијености. Замка средњег дохотка је ситуација у којој се раст земље успорава након достизања средњег нивоа прихода. Тада прелазак на нивое високих прихода постаје наизглед недостижан. Према проценама Светске банке, само 13 од 101 економије средњег дохотка из 1960. године постало је економија високих прихода до 2008.
Емпиријски радови указују да се стопа раста БДП-а по глави становника обично значајно успорава на приходима између 10.000 и 15.000 америчких долара.
Милићевић истиче да је прва фаза раста од ниског до средњег дохотка заснована на обилној понуди радне снаге и високим стопама инвестиција.
Земље средњег дохотка су притиснуте између конкурентних сиромашних земаља са ниским платама и развијеним индустријама и иноваторима богатих земаља који доминирају у индустријама које пролазе кроз брзе технолошке промене.
Он указује да је Србија, пре свега, због наслеђене привредне структуре која никада није имала пуну запосленост и спроведене приватизације након 2000. године када је преко пола милиона радника остало без посла уз контигент радне снаге од близу милион радно способних становника, створила је огроман потеницијал јефтине и надасве слабо квалификоване радне снаге са застарелим образовањем и неадекватним вештинама.
Уз то држава се одлучила за привлачење страних директних инвестиција субвенцијама.
Милићевић сматра да трка са другим земљама у игри субвенционисања страних компанија нема никаквог економског смисла. „Напротив, то је лош покушај да се надомести трошак инвеститору због пословања у високо корумпираним земљама“, наводи он.
Извори високих капиталних прилива
Ипак, СДИ остају главни извор високих капиталних прилива за Србију.
„Истовремено, сам капитал је најмање важна ствар која треба да интересује земље када привлаче инвеститоре. Стране директне инвестиције могу донети знање, технологије, приступ новим тржиштима и, што је најважније, улагања у људски капитал. Нажалост, та врста бенефита најчешће је доступна само развијеним земљама“, напомиње Милићевић додајући да је транзициони регион окупиран активностима ниског технолошког интензитета мултинационалних компанија, које су заинтересоване искључиво за смањење трошкова радне снаге.
„Та врста предузећа чини више од 80 одсто инвестиција, она отварају погоне и запошљавају локалну радну снагу за обављање мануелних операција… Тако је Србија постала склапачка економија. Економска политика која промовише јефтину радну снагу као предност земље осуђена је на пропаст. Излазак из замке склапачке економије немогућ је без озбиљних улагања у људски капитал и обрачуна с непотизмом“, закључује Милићевић.
Драгован Милићевић је докторирао на Економском факултету у Крагујевцу са тезом „Неравнотежа платног биланса и промене девизног курса“.
Аутор је монографије „Платни биланс и девизни курс“, у издању Института за економску дипломатију Београд 2007. године, као и монографије „Политика антиекономије“ у издању АДМ Консалтинг у Вршцу 2013. године.
Од 2003. до 2007. године био је генерални директор Зорка фарме из Шапца, а обављао је и функцију извршног директора и извршног потпредседника Хемофарма за рачуноводство и контролинг.
