Централна улица Професорске колоније на београдској општини Палилула носи име заборављеног просветитеља Стојана Новаковића. Током своје дуге и плодне каријере, Стојан Новаковић поставио је основе данашњег образовног система, и начинио прве кораке на пољу српске историографије.
У својству дипломате и државник залагао се за права српског народа у расејану. Против незнања и духовног мрака, овај несвакидашњи витез српства, увек се борио најсветлијим оружјем – књигом и пером.
Упорност испред талента
Живот Стојана Новаковића започео је у пограничном Шапцу, где је 1842. године рођен у породици столара Јована и домаћице Јање као Константин Коста Новаковић. Скромни услови у којима је одрастао нису обећавали светлу будућност, али је недостатак новчаних средстава надокнадио својим упорним и преданим радом. После завршене основне школе у родном граду, захваљујући подршци Јована Илића и Стојана Бошковића прелази у београдску Вишу гимназију.
Живот у Београду није био ни мало лак. Скромну стипендију допуњавао је радећи као разносач новина и преводилац, живећи у мемљивом собичку подно Калемегдана. Тешки услови нису сломили његов дух. Са пријатељима оснива ђачки рукописни лист “Оценитељ”, а потом и Ђачко књижевно друштво. На састанцима Друштва и у листу објављује своје прве песме, приче, преводе. Као и многи млади људи надао се да ће постати велики песник као његов узор и професор на београдском Лицеју, Ђура Даничић. Чак и мења своје име у Стојан, које му је звучало далеко “српскије” од крштеног Коста. Ипак, ово је било далеко од истине.
Његова прва збирка песама “Певаније”, доживела је оштре критике, јер је било очигледно да надахнуте романтичне песме у коме се млади срчани јунак бори против турске неправде, никако нису одговарале стаменитом Новаковићевом темпераменту. Сугестију да се “мане” песништва и посвети нечем другом, Стојан добија и од свог ментора Даничића, који на маргинама његовог рукописа записује: “Је ли писац изгубио вољу бити изванредан човек?“.
Ово питање, али и рађање једне велике љубави биће довољни да потпунуо промене ток његовог живота. Године 1864. жени се млађахном и лепушкастом Јеленом, сестром Милана Кујунџића Абердара. Овај брак и пријатељство са Абердаром уводе Новаковића у мирније воде живота повлашћеног слоја Београђана. Одбија и стипендију за школовање у иностранству, те готово до краја живота живи са Јеленом у Београду.
Просветитељски рад
Завршивши правни смер београдског Лицеја, Стојан Новаковић се запошљава у Министарству финансија и од тог трентука његова каријера креће узлазном путањом. Иако окружен бројкама, Новаковић не заборавља своју велику љубав, филологију и књижевност, те 1866. године постаје професор у Београдској гимназији. Наредне године, са само 25 година, издаје своје капитално дело “Историја српске књижевности”, у којој комбинује претходне радове Ђуре Даничића, Ватрослава Јагића и Павела Шафарика са својим истраживањима. Ово дело данас представља основу из које се развила читава наука која се бави истраживањем историје српске књижевности.
Две године касније, 1869. године, издаје своју “Српску граматику” за II разред гимназије, која ће наредних педесет година остати у употреби као званични уџбеник готово у неизмењеном облику, потискујући тако Даничићеве “Облике”.
Исте године прелази на место библиотекара и управника Народне библиотеке, где налази плодно тло за свој марљиви истраживачки рад. Прикупљајући и истражујући књижевну грађу, наилази и на необични ћирилични документ из XII века, и назива га данашњим именом – Мирослављево јеванђеље. Са места управника успева да се избори и за бољи положај Народне библиотеке, доношењем прописа којим су издавачи били дужни да обезбеде три примерка сваког свог издања за потребе библиотеке, а ради и на оснивању и помагању школских и народних библиотека у другим деловима Србије.
Пре своје тридесете године постаје и члан Српског ученог друштва, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, као и професор Велике школе, претече данашњег Београдског универзитета.
Државник и дипломата у центру политичких сплетки
Успешна Новаковићева каријера наставља се и кроз политичке мутне воде, кроз које је успео да прође неукаљана образа. Одлучан, упоран, методичан, Новаковић се 1873. године прихватио места министра просвете у влади Јована Ристића. Овај први ангажман потрајао је само неколико месеци. А свој посао просветног реформатора ће наставити и кроз наредна два мандата од 1874. од 1875. године, те од 1880. до 1883. године.
У овим бурним и динамичним годинама с краја XИX века, када Србија с правом почиње на себе да гледа као на пуноправног члана културне и друштвене породице европских народа, Новаковићевим залагањем постављене су основе данашњег основног и средњег образовања. Законима о устројству основних школа и гимназија, уводи обавезну шестогодишњу основу школу. У гимназије уводи поделу на вишу и нижу, те природни и друштвени смер. Такође, законима о платама учитеља и свештеника, значајно утиче на побољшање имовинског положаја овог важног слоја. Његов просветитељски рад ће се проширити и изван граница Србије, кроз оснивање гимназија, богословија, књижара и књижевних задруга у расејању, тако да се су своје образовне и културне институције имали и Срби у Цариграду, Призрену, Скопљу,…
Залагање за Србе на Косову и Метохији
Између два мандата од 1875. до 1880. године још једном се враћа на место професора Велике школе. Трајни заокрет ка политици десиће се са оснивањем Напредне странке 1880. године. Њен првак ће бити до краја живота. Као политичар више пута биће посланик, министар, па чак и председник владе. Сматрајући да је на пољу просвете постигао све што је тренутно могуће, окреће се дипломатији.
Први дипломатски ангажман добија у Цариграду, где одлази октобра 1886. године. Током наредних шест година склапа више успешних договора са турским властима. Пре свега на пољу образовања и културе, али и привреде кроз отварање железничког саобраћаја са Турском. Циљ његове ужурбане дипломатске активности био је само један – побољшање положаја српског живља на теориторији некадашње Старе Србије, односно делова Косова и Метохије, Албаније и Македоније. Идеје о националном буђењу и уједињавању нације које је гајио још од гимназијски дана, почеле су да се остварују управо захваљујући и његовом напору. Сматрао је да су “књига и перо” најбољи начин да се бори за очување српства. У овоме је вишеструко успео, те се 1892. године враћа у Београд и посвећује унутрашњој политици.
Непоколебљиви и непоткупљиви Новаковић је у домовини затекао крајње неповољну политичку сцену. Она је настала као последица међусобних закулисаних сукоба између краља Милана и краљице Наталије, у којима је све више учествовао и млади Александар. Током свог мандата као председник владе од 1895. до 1896., Новаковић је био прилично неодлучан и опречан. Критиковао је мешање краља, али је игнорисао и начела парламентаризма.
Дипломата
Био је и судионик једног дипломатског инцидента. Као велики патриота забранио је учешће српског представника на прослави хиљаду година досељавања Мађара у Европу. Разлог је био тај што се међу заставама мађарских провинција налазила и застава српске средњовековне државе. Већ климави односи између Аустроугарске и Србије, овим чином су још више пољуљани. Убрзо долази и до смене Новаковића са места председника владе, те и до распада Народне странке. Због свега овога се разочарани Новаковић повлачи из политике и јавности.
Још једном одлази у посланство у Цариград. Али се због нових односа на међународној сцени убрзо враћа у Београд. Уследиће његов краткотрајни боравак у Паризу, као и нешто дужи у Санкт Петербургу, где са уживањем посећује богате руске архиве. У Русији остаје до 1905. године, када се у освит Анексионе кризе враћа у домовину.
Циљ његовог трећег, и последњег, дипломатског боравка у Цариграду било је наговарање Турске да одустане од свог пуноправног права на Босну и Херцеговину у корист Аустроугарске, али у томе није успео.
Последњи пут се враћа на политичку сцену 1912. године када је био на челу српске делегације на Лондонској конференцији.
Последњи српски полихистор
Уморан од политичких сплетки, Новаковић се у познијим годинама потпуно окреће историографији. Током година свог дипломатског и политичког деловања, путујући по Србији, али и све до Беча, Берлина, Русије и Турске, прикупио је велику количину историјске грађе која му омогућава да по први пут дефинише границе прве средњовековне српске државе. До тада, српска историја била је разуђена између народног стваралаштва и ретких историјих извора. Први је као узрок устанку српског народа почетком XИX навео тежак економски и друштвени положај српског сељака, а не идеје о националном ослобођењу које су промовисали романтичари.
Методични Новаковић је пратећи стопе архимандрита Илариона Руварца приступио овом опсежном послу, раздвајајући епску прошлост и ону стварну. У каснијим делима, Новаковићево истраживање је критиковано због своје сувопарности, количине која је ишла на корист квалитета радова, досадног и опширног стила питања, чињенице да је садашњост покушавао да преслика на прошлост, али и хваљено због тога што је било опсежна основа за даља проучавања.
Богато дело
Током своје шест деценија дуге истраживачке и научне каријере, Стојан Новаковић је објавио преко 500 научних дела и 50 књига. Међу њима је поред већ споменутих филолошких дела, и врло значајно издање Душановог законика са коментаром – „Законик Стефана Душана цара српског“. Бавио се и прикупљањем српских народних пословица и прича, писао је путописе.
Био је и члан првог одбора Зaдужбине Николе Чупића, један од оснивача Српске књижевне задруге, члан Српске краљевске академије, Руске академије наука, и дописни члан француске Ацадéмие дес сциенцес моралес ет политиqуес. Због свог широког поља интересовања и изузетно богате научне каријере, многи га називају последњим српским полихистором.
Они који су га познавали, говорили су да је био прави српски домаћин, тих, скроман, префињених европских манира и изнад свега патриота. Крупан, кошчат, погрбљен због година проведених над књигом.
Умро је како је и живео, са пером у руци, 1915. године у Нишу, не доживевши да види остварење сна који је читавог живота сањао – слободе за читав српски народ.
