“Не мрзим човека који зло каже, него човека који зло мисли”, рекао је ово Стеван Сремац. Овај српски реалиста рођен је 23. новембра 1855. године у Сенти. Сматра се најизразитијим представником српске хумористичке прозе, а био је познат као “писац са бележницом”.
Сва дела која је написао настала су из прича које је прикупио и његових запажања које је бележио путујући кроз Србију.
Томе сведоче и његове следеће речи “што да измишљам теме када их сам живот у изобиљу нуди и људе кад их посве дневно посматрам по улицама и кафанама”.
Почео је да пише са 33 године и успео да кроз хумор и сатиру прикаже разноврсан српски менталитет. Његова дела била су препуна локализама и како војвођанских, тако и јужњачких обичаја. Дело “Ивкова слава” из 1895. године донело му је књижевну славу.
Уследила су дела “Лимунција на селу” из 1896. и “Поп Ћира и поп Спира” из 1898.године који је уврштен у најбоље хумористичне романе српске књижевности.
Стеван Сремац је творац и многима омиљене “Зоне Замфирове” из 1903. године, а исте године написао је и дело “Чича Јордан”.
Инспирација за филмаџије
Због високих драмских квалитета, нека од његових дела постала су и култни филмови.
Филмови Здравка Шотре “Зона Замфирова” из 2002. године и “Ивкова слава” из 2005. забележили су огроман успех. Исто је било и са телевизијском серијом “Поп Ћира и поп Спира” из 1982.
Сремац подстиче из занатске породице. Како је родитеље изгубио рано, сели се у Београд како би се школовао и 1874. године завршава Прву београдску гимназију. Становао је код ујака Јована Ђорђевића, историчара и либерала, министра просвете. Његов утицај одразио се и на Сремца, који ће уписати студије историје и филозофије и постати члан Либералне партије.
У њему су се зато стално препирали Стеван политичар и грађанин и Стеван писац. Подржавао је владајућу династију Обреновића заступајући конзервативне идеје. Као писац, желео је да сачува све оно лепо и патријахално које полако нестаје.
Као професор у гимназији, радио је у Пироту, Нишу, Београду. Предавао је лепо цртање, немачки морал, српску граматику и историју, географију и општу историју.
Анегдоте
Као весео и ведар, али изузетно интелигентан човек, познат је по разним анегдотама.
Када је држао предавање о томе како су Холанђани изградили огроман бедем дуж обале како би се одбранли од поплава, нашалио се на рачун свог народа:
“Да су то били Срби, чекали би да им израсту шкрге па пливали!”
Неколико професора жалило се једном приликом како једино Сремац има привилегију да му часови почињу од 10 часова ујутру. Он се касније директору правдао речима:
“Ја сам учио школу само да не бих устајао рано као пекар, него као господин професор!”
Када избије нешто хитно, Сремца би обично проналазили у београдским кафанама Коларац и Руски цар. Како нису успели да га нађу ни у њима ни код куће, директор је прокоментарисао да је он вероватно био у Три шешира. Сремац је одговорио:
“Јесам! Знате, то је моја друга Трећа гимназија.”
Преминуо је 25. августа 1906. године у Сокобањи где је био на лечењу.
Његово име носе Прва нишка гимназија и Народна библиотека у Нишу. У истом граду се сваког новембра одржава манифестација “Дани Стевана Сремца” у оквиру које се од 2004. године додељује награда “Стеван Сремац” за најбољу књигу прозе.
Петар Кочић о Стевану Сремцу (некролог из 1906. године )
Нико као он није знао величати те, негде мрачне, негде сјајне дане прохујалог историјског живота српског народа. То није било литерарно, опростите за израз, измотавање као код огромне већине наших писаца који су црпили грађу из прошлости, него једна унутрашња душевна потреба.
Онај одмерени, елегантни и кристални стил са оним подесним, местимичним архаизмима у причама Из староставних књига, оно течно и као млеко и мед слатко причање у тим приповеткама и легендама заносило је и опијало и људе од уметности и људе од срца и душе.
