Тела умрлих натоварена на скромна отворена сељачка кола превозе се улицама Ваљева док се престрашени мештани склањају у куће, бежећи од пошасти која је завладала сваким кутком њиховог града.
Епидемија пегавог тифуса шири се Србијом, епицентар је на западу земље који само што је повратила српска војска после Колубарске битке.
„Цело Ваљево је било болница, а улице града болнички ходници“, каже историчар Владимир Кривошејев за ББЦ на српском.
Тифус који преносе ваши захватио је Србију крајем 1914, и није је пуштао из смртоносног загрљаја све до пролећа следеће године.
Највећа по обиму и најбрже сузбијена од свих
„У поређењу са било којом сличном, епидемија тифуса у Србији била је најнаглија по настанку, најбржа по порасту броја заражених, највећа у обиму и најбрже сузбијена од свих досадашњих“, написао је британски доктор Вилијам Хантер 1915. године.
Подаци о броју оболелих и преминулих се разликују, а Хантер наводи да је умрло „најмање“ 120.000 људи у Србији, чији се број становника пре рата процењивао на између на између 3,4 до 4,57 милиона становника.
„Мало мање“ од пола милиона људи је оболело, пише британски доктор.
Хантер је са још 24 лекара био члан британске мисије која је дошла у Србију како би предложила низ мера за заустављање тифуса.
Једна од њих се издвојила.
Био је то парни дезинфикатор, назван „српско буре“, или, како га је један лекар назвао, „Колумбово јаје“, због ефикасности и једноставности конструкције.
Дезинфикатор је осмислио потпуковник Џорџ Е. Ф. Стамерс, члан британске мисије искусан у сузбијању заразних болести, који је сличну направу користио раније, у борби против куге у Индији.
Назив „српско буре“ користи се од краја Првог светског рата у домаћој и страној научној литератури, попут медицинског часописа Лансет.
После примене Хантерових мера, број оболелих нагло је почео да пада, а „српско буре“ дочекало је и Други светски рат.
Хаос
Фебруар 1915. године. Вилијама Хантера, 54-годишњег интернисту у једној од првих инфективних клинка у Енглеској, британска влада позива да организује тим од 25 лекара који би отишли у Србију да помогну у сузбијању епидемије тифуса.
Иако је као лекар имао искуства са многим заразним болестима, тифус није био толико присутан – у то време је у болницама лечено око 1.000 заражених годишње.
У време када британска мисија стиже у Србију, 4. марта 1915, хиљаду, и више заражених, биће свакодневна бројка.
„Услови у болницама неописиво лоши, пренатрпане су, санитарне и дезинфекционе мере не постоје. Хитно, хитно су потребни, не хируршка опрема и помоћ, већ кревети, ћебад, прекривачи, мајице и одећа за 15.000 пацијената“, пише Хантер.
Малобројни српски доктори боре се против пегавог тифуса, изазваног бактеријом која се преноси путем ваши.
„Ваш приликом сисања крви избацује измет на кожу човека. Тај измет изазива свраб, човек почиње да се чеше, утрљава у кожу фецес у коме је бактерија која се даље шири путем крвних судова“, каже епидемиолог Радован Чеканац.
Пошто ваш не подноси промену температуре, одлази са хладног тела преминулог или оболелог са високом температуром, и може да пређе на новог „домаћина“, објашњава.
Хантер бележи да се у болници у Нишу, са 200 кревета, налази 700 пацијената о којима брину само двојица лекара.
Ниш није био изузетак. Слично је било широм тадашње Србије, пошто је земља рат дочекала са мали бројем лекара, а многи од њих су оболели и умрли баш од тифуса.
Рањеници и оболели од тифуса лежали су заједно, понекад у истом кревету, покривени једним ћебетом.
За многе није било места, па су смештани у ходнике и између постеља, на голе даске.
„Наше болнице ни пре рата нису биле опремљене, били смо сиромашна земља, оскудевали смо у свему. На све то је дошао огроман број оболелих, рањених, нехигијенски услови, хладноћа, исцрпљеност ратовима и сталним маршевима, општа отпорност људи је била смањена, није било хране, преобуке, опште расуло“, каже Јелена Јовановић Симић, кустоскиња Музеја науке и технике.
Тифус се тада ширио незаустављивом брзином, убијајући сваког трећег или чак сваког другог оболелог у неким болницама, наводи Хантер.
Седам година по завршетку епидемије, 1922, лекар Владимир Станојевић, управник војне болнице у Нишу, написаће да су „хаос“ и „хигијенска запуштеност“ владали свуда.
„Српско буре“
Одмах по доласку, британски лекари утврђују да су ваши преносиоци заразе и да је потребно пронаћи начин како да се што пре униште.
„Ваш се задржава и полаже јаје у шавовима одела и веома ју је тешко елиминисати“, каже епидемиолог Чеканац.
Хитно је требало наћи једноставан начин за дезинфекцију од материјала на располагању, који би се лако употребио у кућама и болницама, пише Хантер.
Потпуковник Стамерс је за 48 сати скицирао парни дезинфикатор, који ће убрзо бити назван „српско буре“.
„Вредно би било да се покуша начинити један овакав дезинфектор тако да ефективно дејствује на ове врсте телесног гада“, написао је Стамерс у извештају и приложио скицу, који се могу пронаћи у Архиву Србије, као и у каталогу изложбе „Тифус 1915″ Јелене Јовановић Симић.
Говорећи о„телесном гаду“, Стамерс је мислио на вашке.
Он је предложио да се као дезинфикатор користи гвоздено или дрвено буре или сандук. Дно дезинфикатора је избушено, а покрива га поклопац, на који се ставља камен да би остао чврсто затворен. Направа се поставља на подупираче и одигнута је од земље. Испод је посуда са водом помешаном са формаделхидом, која се загрева тако да течност испарава.
Одећа и постељина се држе у дезинфикатор један сат да се добро напаре, а онда се ваде и простиру напољу, на сунцу.
„Ови дезинфектори могу да се направе у свакој величини, према потреби, и умноже према вољи.
„Били би врло јефтини. Пара формаделхида (…) у паром потпуно засићеној атмосфери имала би добра дезинфекциона својства“, написао је Стамерс.
Његова идеја одмах је прихваћена.
Председник владе Никола Пашић наредио је да се одмах направи хиљаду дезинфикатора и пошаље широм Србије. Циљ је био да свако село и сваки пук од 250 војника имају по једну направу.
Организоване су и обуке за војнике који би били задужени за дезинфекцију одеће.
Британски лекари су предложили и низ мера, попут изолације оболелих, обавештавања становништва о начину ширења болести, прављење пунктова за дезинфекцију и карантин, обустављање железничког саобраћаја.
Осмишљен је и такозвани Хантеров воз, направљен за десетак дана.
Војници су се у возу купали, шишали, одећа им је дезинфикована, а тамо су и вакцинисани.
Војници припремају и предају униформе које ће се дезинфиковати у возу, 1915.
Од 6. априла до 28. маја 1915, око 300.000 људи вакцинисано је у возу, каже Јелена Јовановић Симић.
„У току прављења воза, наступили су ускршњи празници, и рад је прекинут.
„Британски доктори нису могли да верују да у таквој ситуацији, када у земљи букти епидемија, радници неће да раде на ‘црвено слово'“, прича Јовановић Симић.
Пре доласка британских лекара, у јеку епидемије, било је између 1.000 и 1.500 заражених дневно, да би две недеље од примене мера број био преполовљен.
Средином маја, бележено је око 100 новозаражених дневно и, већ у јуну, епидемија је окончана.
Значај Хантерове мисије
У Србији су лекари мало знали о тифусу пре избијања епидемије.
„Лекари у Србији су били добри хирурзи, али нису били спремни да се баве превентивним медицинским радом“, каже Чеканац.
И пре епидемије се знало како се тифус преноси – српски лекар Јован Кујачић је подробно описао клиничку слику, епидемиологију и начин сузбијања пегавог тифуса 1913. у часопису „Народно здравље“.
„Претпоставка би била да лекари читају за њих најважнији часопис.
„Међутим, неки нису, неки су прочитали, али нису веровали. Они који јесу, нису могли ништа да ураде, јер није било довољно стационираних апарата за ослобађање од вашака“, каже Јовановић Симић.
Лекари попут Владимира Станојевића су експериментисали разним материјама како би уништили ваши, али није било довољно делотворно, указује она.
„Државни одбор за сузбијање заразних болести постојао је од јануара 1915. године и пре доласка британске мисије уведене су неке мере, почела је набавка дезинфикационих апарата из иностранства.
„Међутим, није их било на тржишту, слично као током ковид пандемије, а мере су донете касно“, додаје Јовановић Симић.
Дезинфекција веша импровизованим српским буретом. Солунски фронт 1916-1918.
Иако је број оболелих нагло опао после доласка британских лекара, било је и оспоравања њихових заслуга.
„Говорило се да је број заражених смањен јер је дошло топлије време, па људи више не бораве у затвореном простору толико“ препричава Чеканац.
Велика жаришта пегавог тифуса била су и у Пољској, Русији и Румунији.
„У овим државама није примењено ништа од тих мера и епидемија је трајала још пар година“, указује Чеканац.
