Кнегиња Милица, потомак великог жупана Стефана Немање и супруга кнеза Лазара, остаје упамћена као једна од најзначајнијих фигура у српској историји. Милица је била „царица“ која је сачувала Србију након смрти свог мужа кнеза Лазара.
Кнегиња Милица Хребељановић је рођена 1335. године. Пореклом је из српске владарске породице Немањића. Њен отац је био топличко-полимски кнез Вратко, познат у историји као славни Југ Богдан. Он је био праунук Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. На двору својих родитеља мала Милица је васпитавана у традиционалном хришћанском духу који ће целог живота поштовати и носити у себи. Била је мирно, милостиво и врлинама обдарено дете.
Као рођака цара Душана често је боравила на његовом двору и била обожавана од Цара и царице Јелене. На Двору се и упознала са младим племићем Лазаром Хребељановићем. Лазар је тада био у дворској служби, и којег је цар Душан волео као да му је син. Наиме, Лазарев отац, Прибац, био је велики Душанов пријатељ, много је помогао Душану када је он постајао краљем Србије, а и касније када је Душан владао. Цар је био пресрећан што може своју лепу 17-о годишњу рођаку подарити свом миљенику Лазару, па су венчање Лазара и Милице од срца благосиљали цар Душан и царица Јелена.
Милица и Лазар Хребељановић су имали диван брак са пуно љубави. Родило им се седморо деце, синови Стефан и Вук, те ћерке Мара, Јелена, Драгана, Теодора и Оливера. Васпитању и образовању деце Милица је посвећивала велику пажњу.
Ширење утицаја Лазара и Милице
Када је после смрти цара Уроша Лазар постао кнез Рашке, са престоницом у Крушевцу, сматрало се да су Лазарева и Милицина деца међу најобразованијом децом владара Европе. Кнез Лазар је управљао великом територијом, од области краља Вукашина Мрњавчевића на југу, до Браничева на североистоку и области кнеза Николе Алтомановића западно од Рудника.
Удајом својих кћери, Јелене за Ђурђа Стратимировића Балшића у Зети, Маре за Вука Бранковића на Косову, Драгане за сина бугарског цара Шишмана и Теодоре за мачванског бана Николу Другог Горјанског, Лазар је успео не само да учврсти власт већ и да прошири територију скроз до Дрине са Мачвом, а после Маричке битке, 1371 године, и да припоји цело Косово са Приштином и рудником Ново Брдо. Најмлађу ћерку Оливеру Лазар није доживео да уда, а његови малолетни синови, Стефан и Вук обезбедиће, уз мајчину мудрост и помоћ, наставак власти лозе Немањића.
Управљање Србијом након Боја на Косову
После Косовског боја и национално-државног пострадања, сва одговорност за опстанак нације и државе пала је на ожалошћену и усамљену кнегињу Милицу. Њени су синови били малолетни, а умно способни мушки кадар око ње веома оскудан.
У тим данима она ће показати сву раскош своје разборитости, енергичности, родољубивости, мудрости и племенитости. Ослониће се на своју одану и препаметну рођакињу Јефимију, деспотицу раније погинулог деспота Угљеше Мрњавчевића. Повлачиће врхунске државничке потезе којима ће ући златним словима уписана у историју Србије.
Своју најмлађу ћерку жртвоваће удајући је за убицу свог мужа, новог султана Бајазита. На тај начин Србији је обезбедила очување атрибута државности, кроз вазални однос према Турској. Захваљујући томе ће се Србија и даље несметано развијати.
Историјски записи говоре да као владар, по својој мудрости, племенитости и доброти, није заостајала за својим погинулим супругом, кнезом Лазаром. Са својим надобудним зетом Вуком Бранковићем успевала је да одржи коректне односе тако што је његову нелојалност према Лазаревићима умиривала обезбеђењем његовог управљања на већем делу Косова са престоницом у Приштини. 1398. године,
Кнегиња Милица ће са Јефимијом путовати на преговоре код Султана, у мисији која се сматра првом дипломатском, и то више него успешном, у историји Србије. Наиме, тада ће Милица и Јефимија издејствовати опрост Султана према младом Стефану Лазаревићу, а у чију је лојалност Бајазит посумњао. Успеће да обезбеде повраћај мошти Свете Петке у Србију, из бугарског Видина, који је тада био под Турцима. Ова успешна мисија обезбедила је наставак добре позиције за српску државу и улила је додатну веру и наду народу, а посебно српском сељаку, да ће са својом Светицом, Светом Петком, заштитницом земље, усева и плодова, долазити бољи дани.
Монаштво
Када је Стефан постао пунолетан, 1393. године, преузео је власт. Милица са Јефимијом прелази у своју задужбину, манастир Љубостињу, где је добила монашко име Евгенија. До краја живота Милица ће остати уз свог сина деспота Стефана Лазаревића. Помагаће му и саветовати га у вршењу државне власти.
У прво време Стефан и његов млађи брат Вук су били у одличним односима. Заједно ће одиграти значајну улогу у чувеним биткама код Никопоља и Ангоре, када ће Стефан стећи славу војсковође највишег светског нивоа. Захваљујући његовом витештву ће Татари ослободити њихову заробљену сестру Оливеру, жену султана Бајазита. Када је касније долазило до њихових несугласица, па чак и отворених конфротирања плаховитог и неразумног Вука, Милица је попут Светог Саве, чинила све да измири браћу, да се сукоби превазилазе, за добро Лазаревића и Србије у целини.
До краја верна Лазару
Милица је много волела мужа Лазара. Никада га није заборављала и учинила је све да се установи његов култ. У том смислу иницирала је 1391. године пренос његових мошти из цркве Вазнесења у Приштини (где је сахрањен по погибији) у његову задужбину, манастир Раваницу. Пренос је био велики догађај за српски народ. Био је организован и благосиљан од стране Српске православне цркве. У Приштини је испраћају мошти присуствовао и Вук Бранковић, са породицом и својим велможама. У Раваници мошти је дочекала Милица са синовима и народом, преноси Експрес.нет из књиге „Хероине Србије – Вековник“
СПЦ ову легендарну српску владарку прославља као светитељку 19. јула по црквеном, или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син, деспот Стефан Лазаревић. У Србији се традиционално додељује Награда Кнегиња Милица, за допринос српској књижевности, култури, духовитости, као и за неговање хуманизма, човекољубља и очување православне традиције.
