Око 2.000 грађана Србије чека најважнији позив у животу – онај за трансплантацију органа. Тренутно 1.000 грађана чека рожњачу, 600 бубрег, 80 јетру, 50 срце…
Број трансплантација је, међутим, последњих година знатно пао. Томе је, као и у већини земаља света, допринела и пандемија корона вируса, током које се ови захвати нису вршили. Али након пандемије тај број се није вратио на ранији ниво. Примера ради, раније смо годишње имали више од 60 трансплантација, а од почетка 2024. је било тек 19 кадаверичних (са преминулог донора) трансплантација.
Дебата у друштву
Како би се повећао број донора, а самим тим и број трансплантација, овог месеца је активирана и кампања „Најважнији позив у животу“. У њој је учествовао и министар здравља Златибор Лончар. Он је том приликом, између осталог, рекао и то да о донирању органа није било састанка с представницима Српске православне цркве (СПЦ), да с њима разговори о томе „малтене уопште не иду“ и да сматра да би сви требало да се изјасне о донирању, какав год одговор био.
Казао је да је више пута упутио позив на разговор са патријархом Порфиријем, те да је и тим лекара спреман да одговори на сва питања представника Цркве.
Одговор СПЦ можете прочитати овде:
Медијске манипулације усмерене против СПЦ: Истина о трансплантацији органа
Закон чека у Скупштини
Но, у међувремену се чека и на усвајање измена закона који би могао да повећа број трансплантација. У Србији је Закон о пресађивању људских органа ступио на снагу средином 2018. године. Предвиђао је да су сви грађани донатори органа након мождане смрти. Осим ако се о томе не изјасне другачије током живота или ако се у тренутку њихове смрти трансплантацији изричито не противе њихови сродници, супружници или партнери.
Међутим, Уставни суд је 2021. године, а након иницијативе коју је поднео СРС, оспорио тај члан закона. Уследиле су измене и допуне закона, који је Влада Србије послала парламенту на усвајање. Али тај акт до данас није дошао на дневни ред. Тако је засад за читав поступак још увек потребна сагласност породице преминулог.
Све у свему, док се нешто не промени, Србија и даље остаје на дну европске табеле по броју донора органа – на милион становника имамо их мање од пет, док суседна Хрватска има више од 30 и налази се у врху листе, уз Шпанију, која је на првом месту, затим Португал, Словенију, Шведску, Норвешку… А за укидање листе чекања за трансплантацију органа у Србији потребно је најмање десет донора на милион становника.
Важно је напоменути и још неке чињенице: један донор може да спасе осам живота и, статистички гледано, 20 пута већа је шанса да нам затреба орган него да будемо донор. Статистика показује и да само десет одсто пацијената код нас доживи трансплантацију органа.
„Живот сведен на ишчекивање смрти“
Жељка Бојић две године чека на трансплантацију јетре. Како је испричала за НИН, својевремено је, након што јој је нађено камење у жучној кеси, отишла на рутинску операцију. Она ће јој, како ће се испоставити, променити живот из корена. Након те операције јавиле су се компликације. Месец и по дана касније је хитно оперисана и тада је, баш на свој рођендан, добила нову шансу за живот.
„Након опоравка, ја сам мање-више живела нормалан живот као и било која здрава особа, пила сам одређену терапију, одлазила на контроле и то је ишло неким својим током. С времена на време су ми се јављали атаци холангитиса, то је медицински термин за упале у жучним каналима, који су нажалост били очекивани након те интервенције коју сам имала. Оно што нисам знала јесте да ће баш ти понављани упални процеси довести моју јетру у стадијум цирозе. Први пут ми је трансплантација поменута на једној у низу контрола и било је то као гром из ведра неба, јер сам се у том тренутку осећала добро и мислила сам да сам здрава“, наводи Жељка Бојић.
Како каже, људи у данашње време дефинитивно нису свесни појма пролазности живота и оног чувеног – танка је линија између живота и смрти.
„Линија живота је танка линија по којој сви ходамо свакодневно, не слутећи да можемо врло лако да се спотакнемо и пређемо на ону другу страну. По овој другој линији је много теже ходати и држати баланс. Кад чекате трансплантацију органа, практично ходате ка смрти и једино што може да вас у том тренутку окрене на другу страну и да вас спасе јесте нови орган. Међутим, само чекање на нови орган носи јако много ограничења. Ваш живот се своди на раздобље између две контроле. Не можете да правите никакве планове, првенствено јер не знате каквог ћете се здравственог стања сутра пробудити, а онда зато што морате 24 часа дневно бити доступни, јер никад не знате кад спасоносни позив може да се деси“, прича она.
Пацијент с новим срцем: Свима бих поручио да кажу „да“
Прошлог викенда је из болнице отпуштен пацијент Зоран Јосифовић (54), којем је на Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ 5. октобра урађена трансплантација срца.
„Од 1. јануара сам чекао срце, а данас сам као нов. Желео бих да захвалим породици донора пре свега, а онда и свим људима који су ми помогли. Свима бих поручио да кажу ‘да’, јер то једно ‘да’ спасава много живота“, рекао је Јосифовић том приликом.
Њега су из болнице испратили министар здравља Златибор Лончар и директор „Дедиња“ Милован Бојић, који је навео да је тим који је обавио трансплантацију имао 26 стручњака.
Предрасуде и митови
А када је реч о предрасудама и митовима, шредседник Удружења „Заједно за нови живот“ Младен Тодић истиче да људи још увек повезују трансплантацију и донирање органа са трговином органа. То, како каже, апсолутно нема везе једно са другим.
„Народ не зна да у једном тиму за трансплантацију органа ради око 50 здравствених радника. Самим тим, малверзације било које врсте апсолутно су немогуће. У одабиру пацијената који ће добити орган учествује конзилијум од неколико лекара различите струке – хирурзи, анестезиолози, нефролози, кардиолози, хепатолози – и да се у том моменту одаберу пацијенти који су у најлошијем здравственом стању и који су најкомпатибилнији са донором. Кад кажем најкомпатибилнији, то значи да морају многи медицински параметри да се поклопе између донора и примаоца да би орган могао бити пресађен, јер ако се то не деси, може доћи до одбацивања органа и смртног исхода“, каже саговорник НИН-а.
Наводи и да многи не праве разлику између мождане смрти и коме.
„Мождана смрт је смрт и пацијент се не може пробудити из исте. Она је дефинитивна и постоје егзактне процедуре у медицини како се она установљава. Тако да ту нема места никаквим теоријама да се потенцијални донор пробудио и слично. Осим тога, када се неко изјасни да жели да буде донор, то не значи да ће му се одмах нешто десити. Или да му неће бити пружена адекватна медицинска помоћ. Јер не може неко да зна у здравственој установи ко жели да буде донор, а ко не. Уосталом, можемо се вратити у године пре 2018. и доношења новог Закона о пресађивању органа када су постојале донорске картице, које нису биле обавезујуће, где можемо проверити да ли се некоме од тих 160.000 људи који су потписали донорску картицу нешто лоше десило или му није пружена адекватна медицинска помоћ“, наглашава Тодић.
