Након свих устава које је модерна српска држава која је настала 1804. донијела (1835, 1869, 1888, 1903), овај устав из 1921. имао је једну малу разлику: наиме он није био српски устав, иако се то по имену не би рекло, већ је био први југословенски устав. Новонастала Краљевина СХС ослањала се, дакле, на уставну традицију Србије , јер остале државе као нпр. Црна Гора нису имале дужи уставни живот (1905. први устав), да не причамо о територијама на којима су у том времену живјели Хрвати и Словенци који миленијумски нису имали своју државну организацију (Словенци од 7. вијека а Хрвати од краја 11. па до 1918. су били под туђинском влашћу) па самим тим ни могућност развоја уставног, парламентарног и, у крајњем, политичког живота којe су имали Срби и Србија. Морамо такође истаћи да Краљевина није настала на консензусу три народа, па самим тим није се могло очекивати да један устав обухвати све разлике и да их помири.
Видовдански устав изазвао је контроверзе и незадовољство код Словенаца и Хрвата, који су га сматрали великосрпским и замерали да њихове жеље нису уопште узимане у разматрање. Свакако, хрватско-словеначка интелигенција и елита тад је показала први пут да није ушла у Краљевину СХС како би је градила, већ како би је разградила, па им је Видовдански устав постао добар изговор не само да се обрачунају уопштено с онима који су их ослободили туђинског јарма, већ и са носиоцем власти краљем Александром Карађорђевићем који је и био мета напада јер је управо већ помињани устав њега и истакао као обједињавајући фактор. Колико је у ствари све отишло предалеко показало се одмах након изгласавања устава, када је извршен неуспели атентат на краља Александра, па је самим тим било јасно да држава упркос доношењу највећег правног акта није профункционисала.
„Највећи процедурални недостатак, који је довео у питање легитимацијску функцију овог устава, огледао се у томе што је Устав усвојен минималном апсолутном већином гласова српских политичких странака и муслиманских посланика из Македоније и Босне и Херцеговине, док су се словеначки и хрватски посланици уздржали од гласања (Политика од 29. јуна у наслову преноси: ‘Устав је примљен’, а потом у поднаслову: ‘Са 223 гласа против 35 јуче је изгласан нови Устав. – У 12 сати и 38 минута први топовски пуцањ огласио је тај значајан догађај.”(Владан Петров, Политика, 28. 6. 2021, Противречја Видовданског устава)
Иако се многи историчари не слажу с уређењем којe је 1921. дефинисанo и оспоравају тезу да је унитаризам који је успостављен као последица устава био погрешан, истичући да би федерална држава можда боље функционисала, ипак с ове временске дистанце можемо утврдити да нису у праву, јер чак ни подјела на бановине ни каснија федерална комунистичка Југославија нису успјеле да угасе сепаратистички жар који је од 1. 12. 1918. тињао код Словенаца и Хрвата и који ће довести до крвавих сукоба и 1941. и 1991. Оно што свакако не може да се оспори јесте да је устав гарантовао људска права и да је судска власт била максимално самостална, што је један цивилизацијски добитак који ни до дан-данас одређене државе нису успјеле да достигну.
Видовдански устав и његове последице осјећају се и данас, јер је устав предмет спорења и међу лаичком и међу научном јавношћу, а та подјела најчешће иде по линији Београд са једне стране, а Сарајево и Загреб са друге стране. Оно што ваља знати, устав је успио да поживи само осам година, до 1929. године када је уведена тзв. Шестојануарска диктатура и док није донесен нови устав (Октроисани) из 1931. године. Сама чињеница да је потрајао тако кратко доводи нас до питања: да ли би, да су се ствари развијале другачије, могло доћи до уставних измјена и побољшања помињаног правног акта којим би се учврстили темељи, показаће се 1941 прилично хетерогене и противречне, Краљевине Југославије? На крају, Видовдански устав, иако оспораван, своју намјену је извршио, направљен је правни оквир за функционисање СХС као једне цјелине, дефинисао је надлежности, права и обавезе, чиме је период безуставности 1918–1921. био и дефинитивно завршен и Краљевина СХС је ушла у нову еру друштвено-политичког живота, политичких борби, изборних циклуса и живе парламентарне активности.
Спасоје Томић, магистранд историје
