Свашта може стати у један политички мјесец у Босни и Херцеговини! У мјесецу фебруару у нашем чаробном троуглу, гдје и наизглед неповезане ствари имају неку међусобну везу, догодиле су се додатно суморне и злослутне ствари. А 30 година је прошло од краја рата! Најприје је скоро стидљиво стигла вијест коју медији нису много преносили, а вриједило је објавити срамоту да је Тужилаштво Босне и Херцеговине обуставило истрагу против суткиње Суда Босне и Херцеговине Далиде Бурзић. Ради се о суткињи која је учинила све што је могла да се не обзнани истина о насилној смрти једног младића који је убијен фебруара 2016. године. Убица је изгледа веома близак високој политици па се не смије поменути његово угледно име. Иако је професионална истрага брзо утврдила шта се тачно догодило и ко је убица, од тог тренутка истина, чињенице и докази су или скривани или уништавани на највишем државном нивоу. Неко политички свемоћан очито држи у шаци и полицију и тужилаштво и судове гдје сједи доста слуга високе политике јер политика бира и именује судије, а не струка и знање.
Прекид истраге лично сам доживио као нову смрт правосудног система у БиХ којег је корупција још много раније дефинитивно појела. Али јавност је на вијест о пуштању суткиње остала мирна, ћутљива и незаинтересирана. Неколико дана касније, иста та јавност се нагло узбудила и подигла на ноге чим је неко у јавни простор прорачунато убризгао информацију да ће Амбасада Републике Србије у Сарајеву 13. фебруара организирати пријем и, како се говорило и писало, ”славити Војску Србије”. Не ради се ни најмање о војној прослави већ је посриједи прослава усвајања Сретењског устава из 1835. године, дана државности Србије. Али кад треба направити хаос свака лаж добро дође.
Острашћеност и ријечи су отишле тако далеко да сам се потпуно саблазнио, не толико што се осјети да се мржња код људи чврсто и непролазно учахурила, већ због тога што испада да корумпирано судство, криминалне афере, неправда у друштву, незнање, неодговорност… ни приближно не могу нагнати људе да испоље своје незадовољство и бијес као што то може организација дипломатског пријема за Дан државности Србије! Још веће незадовољство настало је 14. фебруара кад се славио Дан државности Србије у Бањалуци. Лажнопатриотска и патетична церемонија са недостојним и увредљивим говорима служила је за искључиву политичку промоцију и подршку двојици све болеснијих аутократа у посрнућу. У исто вријеме у Крагујевцу – гдје је изгласан Сретењски устав 1835. године – младост Србије симболички је представљала Србију од прије скоро двјеста година. Србију и онда и сада гладну демократије а ситу аутократије, ону Србију која је давно тражила и добила један од најмодернијих устава у Европи тог доба, у оно мало земаља које је имало устав. Та младост што уз жуљеве и осмијех незаустављиво корача ка слободи и старост Србије што уз сузе радоснице носи храну својој дјеци која их духовно и политички ослобађа, истински су представници Србије и њене традиције, Србије која жели правду, слободу и владавину закона. На другој, кривој, наопакој, али званичној, страни смјешкали су се Вучић и Додик, као одраз најцрње стране карактера особеног књаза Милоша Обреновића због којег су српски парламентарци и тражили доношење једног веома демократског устава. Добре стране књажеве нису наслиједили.
Кад се и то чудо завршило стигла је поново једна веома важна вијест, стопут важнија од сретењског окупљања које траје један дан па се заборави. Занимљива је наша Босна, чим је нешто истински важно о томе се много не прича, а чим је нешто маргинално и национално, засвирају све трубе. А све наше трубе и добоши требали би гласно понављати: Es wird bekannt gegeben.”Даје се на знање: Босна и Херцеговина је најкорумпиранија држава у Европи!” Transparency International за БиХ одржао је конференцију за медије и то потврдио. Извјештај такође вели да је правосуђе и даље најслабија карика у држави те да нити једна коруптивна афера није расвијетљена, као да их нема. У свему важном смо на зачељу и репу Европе, али по корупцији смо најјачи.
Настало је, међутим, само ново ћутање и увјерење да је Додик много опаснији и тежи случај него корупција. Милорад Додик је овдје једина тема, једина вијест, једина брига. И оно најважније: главни изговор за тотални државни неуспјех. У суштини, између Додика и Босне, као и између такозваних ”пробосанских” политичара и Додика постоји органска веза и међузависност. Без Босне Додик је изгубљен и немоћан, она му је једини извор снаге, као што је он једини извор снаге ”пробосанских” политичара који се немају похвалити ничим осим борбом против Додика.
Замислите један интервју са Рамизом Салкићем који већ деценијама у минути разговора помене Србе, Републику Српску и Додика више пута у изразито негативном контексту, а себе као борца против ”српског зла”. То му је досад редовно доносило поене, лажне али њему важне. Шта ће он, несрећник, сутра кад Додик напусти политику?! Зато је на крају претходног мјесеца цијела земља као омађијана ишчекивала пресуду Суда Босне и Херцеговине, у једном поступку против предсједника Републике Српске Милорада Додика у којем је Додик осуђен на годину дана затвора и забрану обављања било какве јавне функције на шест година.
С обзиром на то да је процес био политички и непотребан, огромна већина Срба била је на страни Додика. А да му се судило због криминала и корупције нико не би био уз њега и пао би као зрела крушка, одбачен од свих и презрен. Тако бисмо се сви редом, нарочито Срби којима је Додик највећи непријатељ, ријешили једне политичке грешке. Онај ко је са криминала терен намјерно и невјешто пребацио на политику дугује историји, Србима и грађанима Босне и Херцеговине објашњење зашто се пропустила савршена прилика да се лако и брзо заврши политичка каријера Милорада Додика. На овај начин он је спашен и уз то постао херој који се опире ”страним деспотима”.
Намјерно нећу улазити у појединости око суђења нити коментирати изјаве које су дали скоро сви политички дужносници јер ни суђење ни Додик нису уопште битни. Овдје је нешто сасвим друго посриједи, нешто стопут страшније. Била је ово, нажалост, политичко-медијска генерална проба за повратак цијеле земље на почетак деведесетих година и припрему рата. Кад власт не може и не зна водити државу и људе напријед, онда их обично враћа у прошлост, у вријеме страха, боли и смрти. Посматрајући политички и медијски аспект, генерална проба рата била је веома успјешна. И политика и медији су нам доказали током овог претходног мјесеца да су спремни за рат. Сав политички и квазиинтелектуални хушкачки шљам, па и онај заборављени, нашао је свој простор у медијима. Друштвене мреже и језиви изливи мржње савршено су се уклопиле у планирано тровање међунационалних односа. Гдје год човјек завири, избију милитантне, лажнопатриотске и патетичне фразе. Све херој до хероја, све сама обећања свом народу да се не треба бринути док има такве хероје спремне на све.
Нисмо имали нити једног државника који би умирио људе својим ауторитетом и објаснио да је ситуација потпуно сигурна. Опрез је нужан, али реално ништа крупно се не може догодити. Додик је велики блефер и остаће упамћен као човјек који је свашта причао а ништа урадио. Схватићемо једног дана да његов ресор није била политика већ финансије. Да је само од политике и медија зависило хоће ли се рат покренути, он би се и догодио. Али за разлику од деведесетих данас је стање сасвим другачије.
Бесплатних и залуђених маса које би гинуле за ратне хушкаче више нема. Такав поклон као награду онима који су направили овакву Босну и Херцеговину – опљачкану земљу са уништеним друштвом, тврдоглаво подијељену и неперспективну – мало ко је спреман подарити.
За мене је управо ово најважнија и најљепша посљедица тренутачног извјештаченог сукоба унутар земље гдје све подсјећа на ријечи војника Бахрудина Калетовића у Словенији 1991. године: ”Кол’ко ја кужим, ови као хоће да се одцјепљују, а ми им као не дамо!” Нема говора ни о каквом одцјепљењу, свак то зна, и неће сигурно бити рата. А ако треба водити ратове, најбоље је да се сваки дан прави генерална проба рата против мржње и корупције, а не против било ког народа или било које личности. Кад нас ускоро Милорад Додик поштеди својих увредљивих и све ирационалнијих ријечи и кад се изгуби на свим хоризонтима у безначајност која га је реално красила док је био на власти, остаћемо сами са својим стопут већим слабостима које нису од јуче већ нас већ вјековима уништавају.
Не бојмо се било ког народа, бојмо се мржње, корупције и криминала! Не користимо грешног Додика као бјежање од властитих гријеха! Не требамо се уопште плашити рушења уставног поретка наше државе јер то не може успјети, судови и велике силе то неће дозволити. Али морамо се озбиљно плашити што су српско-бошњачки односи данас најгори у посљедњих 30 година. Нису само политика и медији за то криви. Још убојитији кривац је наш менталитет.
Наши људи су спремни провести цијели свој животни вијек објашњавајући оном другом да је он у криву, односно да сам ја у праву. Такви људи са сваким даном осјете још већу снагу и жељу да још упорније и одлучније наставе с убјеђивањима. Деценије прођоше тим несрећницима а да се не сјете да барем на фртаљ другог уха саслушају шта им други говоре. Не знамо једноставно слушати другога а нико није тако глух као онај ко не жели чути, као што веле стари Римљани. Нешто снажно и незадрживо већ три деценије од краја рата гура сваки народ у Босни и Херцеговини да се уз помоћ политике и медија сваког дана у сваком погледу удаљи корак више. И све се то догађа у општој равнодушности, без размишљања о посљедицама таквог нездравог понашања које ће једног дана доћи на наплату.
