Храм Светог Георгија у којем је 1941. је на зверски начин ликвидирано више од 500 Срба добио је статус националног споменика БиХ. Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на зверски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ. Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два светска рата у Цркви Светог Георгија у Великој Кладуши најдуже је службовао парох Милан Карановић, пореклом из Босанског Новог, кога је 1939. наследио јеромонах Игнатије Ђурић из Сремске Митровице. Он је доживео судбину свог народа. Најпре је мучен с парохијанима у цркви, а затим убијен на оближњем стратишту Мехино Стање. Ликвидиран је тада и његов малолетни син, који је покушао да се сакрије у сено, на шталу суседних кућа, али је проказан, ухваћен и убијен у цркви.
Детаљи тог злочина доспели су у јавност након осамдесет година. Кад су усташе прогласиле НДХ, у чији састав је ушла и БиХ, почеле су с потпуним истребљењем српског, јеврејског, ромског живља и других који се нису слагали с њиховом влашћу. О том догађају, чији је сведок био, детаљно је, неколико година пред смрт (умро је 13. маја 2019) дописнику „Политике” сведочио Сулејман Мухамедагић из Велике Кладуше, мештанин и један од организатора устанка против фашизма у Босанској Крајини. Уочи 29. јула 1941. године, испричао је Мухамедагић, усташе су ноћу извршиле рацију и похапсиле све Србе, бебе у колевци, децу, жене, старце, кога год су ухватили… Све су их дотерали у цркву у Великој Кладуши. Ту су их затворили и мучили до смрти.” О том догађају Мухамедагић је даље причао:
„Припремљен је бруталан злочин на који домаће усташе нису пристале. Одбиле су да учествују у злочину у цркви. Изузетак су били Јозо Шућуревић и Ђуро Анин Циндрић. Тада је Вентура Баљак, командант усташке јединице, позвао Љубу Кватерника, жупана жупе Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу. Пожалио се на своје подређене. Рекао је – они неће да изврше задатак.” Тада је Љубо Кватерник обећао да ће решити проблем. „Не брини, послаћу ти људе,” казао је. Упутио је у Велику Кладушу 50 усташа с фесовима, с измишљеним муслиманским именима, јер је требало да устанички Кордун добије информацију, наравно погрешну, да су Србе ликвидирали муслимани из Велике Кладуше.
„Они су дошли и у цркви починили стравичан злочин, какав се мало где догодио. Нису употребљавали ватрено оружје него је то било касапљење, ударање кундацима, чекићима, бебе и децу, држећи за ноге, ударали су о зид, главе су им пуцале од тих удараца, а крв пљуштала по цркви. Унутра је, данима после тог страшног злочина, било крви за висину ципеле”, препричао је Мухамедагић после осам деценија, ове, до сада мало познате, призоре из кладушке цркве. На западном зиду, близу улазних врата, налази се спомен-плоча с натписом о усташком злочину.
Језиво је и сведочење Мухамедагића о трагедији Србина Ранка Бадрића, који је сасвим случајно избегао хапшење и ликвидацију у цркви, али је страдала његова породица.
„Док су усташе проводиле свој крвави пир у цркви, таксиста Ранко Бадрић звани Мишчевић, одвезао је путнике у Врнограч. То је 15 километара од Кладуше. Када се вратио, неко од комшија Пајазетовића, муслимана, рекао је: ’Бежи Ранко, сви кладушки Срби су затворени у цркву.’ Он је оставио аутомобил и побегао у шуму звану Пожар. Сакрио се, притајио. У његовој близини, у исту шуму, усташе су дотерале групу Срба, међу којима и његовог синчића од три или четири године. Заједно с осталима, бацили су га у претходно ископан канал. Он је усташама пружао руке, веровао да се с њиме играју. На дечакове испружене руке, за помоћ да изађе из јаме, усташа га је ударио чекићем у главу. Замислите оца који то гледа, а немоћан је. Ранко је после рата сведочио о томе.”
Следећег јутра, како је испричао Мухамедагић, усташе су парадирале Великом Кладушом, с прекораменицама везаним за опасач, са задевеним крвавим сабљама. После злочина у православној цркви, масовна убиства настављена су на Мехином Стању, на тромеђи општина Слуњ, Велика Кладуша и Војнић, где је од 3. до 5. августа 1941. године ликвидирано 4.100 Срба из села Црни Поток, Поникве, Пољана, Глиница, Гејковац, Вргин Мост, Шиљковача, Маљевац, Шмрековац, Крстиња, Брусовача, Јагровац, Свињица, Широка Ријека, Бухача… „Бацали су их у раније ископане тенковске ровове, сада претворене у масовне гробнице. То су били искључиво Срби и они који се нису слагали с усташком политиком. Али, то су појединачни случајеви, који не завређују нарочити помен, да се о томе прича,” казао нам је Мухамедагић, детаљно описујући један од највећих злочина над Србима у Босанској Крајини, о којем се ретко причало.
Након рата, према причању Сулејмана Мухамедагића, учесници масакра у цркви Јозо Шућуревић и Ђуро Анин Циндрић ухапшени су и осуђени на смрт. „Ђуро је ухваћен у шуми Урга и ликвидиран. Јозо је избегавао руку правде до 1955. године. Ухваћен је на граници с Аустријом, у покушају бекства и доведен у Велику Кладушу, где је осуђен на смрт вешањем. Казна је извршена у Бањалуци.” Након Другог светског рата, у Кладуши су службовали свештеници Немања Видић, Иларион Кнежевић, Никола Диклић, Славољуб Галовић, Јово Зељковић, Дојчин Стојановић… Данас у ову цркву долази мали број верника јер су Срби из кладушког краја током последњег рата масовно избегли у Српску и Србију. Њихова села су опустела. Овде долазе само повремено, најчешће лети, како би посетили своја гробља и упалили свеће покојницима, каже Миле Грмуша, који се из Босанске Бојне одселио у Футог. Окупљања Срба из Велике Кладуше у цркви су најчешћа за храмовну славу, Светог Георгија, подсећа садашњи парох Александар Бјеличић. Каже да је црква у лошем стању и да је неопходна њена обнова.
