Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима ( „Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971):
„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељења млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахметовића ове породице – Селимовићи, Ћорићи и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице“
…Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свога коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: ‘Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тим помињањем постигли?’ Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима….
…Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери.
И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију. Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свјетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у „Дервишу и смрти“ каже о томе: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења“.
*Меша Селимовић, Сјећања мемоарска проза, Београд 1990.
