Шта поручују Иван Крастев, Тимоти Гартон Еш и Марк Леонард у новом извештају Европског савета за спољне послове
Европски савет за спољне послове (ЕЦФР) спровео је треће по реду, годишње истраживање којим је обухваћено 28.500 људи у 24 земље света. Четири налаза су најважнија. У ламенту због поновног Трамповог избора, Европљани су остали „практично сами“. Затим, са Трампом на челу, сматрају многи испитаници, САД постају „нормална“ велика сила. Треће, верују да ће нови-стари председник окончати ратове у Украјини и на Блиском истоку. И четврто, да је Европска унија (ЕУ) кадра да наступа на једнакој равни са САД и Кином.
Од Индије и Кине до Турске и Бразила, више је оних који мисле да ће Трамп бити добар, него лош: како за Америку, њихову земљу тако и за мир у свету. Једини изузетак ван Европе у овом смислу представља Јужна Кореја, која као демократија и дугогодишњи амерички савезник зависи од војне помоћи Вашингтона.
Људи воле победнике, претпостављају аутори, и зато Трампа подржавају ван САД. Притом, свет који га дочекује још више се променио у односу на 2016. годину: ово је време „трансакцијских“ режима у коме се принципи демократије свесно занемарују ако постоји интерес који претеже.
Напуштање „моногамних бракова“
Присетићемо се да је у претходном извештају ЕЦФР (такође приказаном у Новом магазину) констатован a la carte свет, у коме велике и средње силе напуштају, како су се аутори изразили „моногамне бракове“ из периода хладног рата не би ли оствариле конкретан национални интерес.
Слабост политичког Запада нигде није очигледнија него у „драматичном неуспеху да глобално изолује Москву након руске инвазије на Украјину“. За многе, Русија (оста)је савезник или неопходан партнер упркос томе што три године води рат у Украјини. Ово је нарочито тачно у Индији и Кини, где је број оних који Русију сматрају савезником чак порастао у односу на јануар 2023. године.
У Саудијској Арабији, Јужној Африци и Турској већина очекује да ће глобални утицај Русије расти у наредној деценији; слично мисли половина испитаника у Бразилу и Индонезији. Аутори поентирају: важно је да рат који сте започели не изгубите.
Док односи Кине и Русије јачају, у мери да их аутори називају новом antante cordiale, тек сваки пети Европљанин САД види као савезницу. Док је поверење грађана ЕУ у САД додатно опало, на другој страни Атлантика удео оних који Унију сматрају „неопходним партнером“ порастао је са четвртине на трећину.
Нарочито је занимљив део извештаја у коме аутори разматрају како ће све Трамп бити дочекан. У првој групи су „велкомери“, који његову победу сматрају добром како за Американце тако и „мир у свету“. Овај став је распрострањен у Индији и Саудијској Арабији, а популаран у Русији, Јужној Африци, Кини и Бразилу. Сасвим на другој страни су тзв. „Never Trumpers“ („Никад Трамповци“), пре свега у Европи (занимљиво и Великој Британији, где половина испитаника изражава овакав став).
Побољшање с Кином?
Негде у средини су три приступа која се разликују само у нијансама. У Кини, али и Швајцарској и Украјини, испитаници сумњају да ће Трамп бити добар за Американце, али верују да ће са његовим избором текући сукоби бити приведени крају. Затим, у Турској, Индонезији, Јужној Африци, Бразилу и Украјини пуно је оних који верују да ће САД под Трампом напустити активну глобалну улогу.
Најзад, имамо грађане који остају резервисани у одговору на питање шта Трамп може значити за америчке грађане или за мир у свету. Посреди је став „чекај и види“, најчешћи у Украјини и Русији – а то су две земље које имају „добар разлог да избегну преурањене закључке о Трампу“.
Нови-стари председник преузеће дакле још једном кормило најјаче силе света. Главни конкурент, верују испитаници, биће му Кина – која то још може постати. Изненађујуће (за ауторе, али и нас) јесте да упркос консензусу у САД о томе да Кина представља стратешку претњу, већина Американаца верује да ће односи Вашингтона и Пекинга побољшати у наредних пет година. Кинези се такође надају да ће билатерални односи остати стабилни или бити бољи. Став који преовладава је да би Трампов долазак могао да ублажи тензије.
Али стварна привлачност другог мандата који Трамп ове недеље започиње, јесте у обећању мира.
У већини земаља „највећи део јавног мњења сматра Трампа миротворцем“. Многи – посебно у Индији, Саудијској Арабији, Русији, Кини, Јужној Африци и самим САД – очекују да ће његова администрација привести крају тренутне сукобе. Нарочито је занимљиво како се мењало мишљење у самој Украјини. За само шест месеци, преостала је само трећина оних који верују да је победа још увек могућа. Већина сада каже да очекује компромисно решење.
Међутим и они Украјинци који мисле да са Трамповим повратком мир постаје вероватнијим не слажу се око тога како ће се рат завршити. Рекли смо како једна трећина њих очекује да Украјина добије рат. Ипак, већина очекује да се рат заврши компромисним решењем: прихватили су да је повратити целокупну територију у догледној будућности вероватно немогуће; али су задржали наду да би се територија под контролом Кијева могла придружити западним институцијама.
Речено нас води питању, шта ће сада ЕУ. Европљани су, рекосмо, „готово сами“ у сентименту према Трампу. Повратак америчког председника значи нове поделе на Западу, не само између САД и Европе (и других америчких савезника), већ и унутар ЕУ. Међу 11 земаља чланица обухваћених истраживањем преовлађује позитиван сентимент – њихови лидери природно неће желети да се конфронтирају Вашингтону.
Оне који верују у јединствену ЕУ охрабриће три налаза. Прво, грађани су свесни да у односу на САД и друге силе имају одвојене интересе. САД су можда и даље (главни) пријатељ, а Русија (главни) непријатељ, али су Турска, Кина или пак Индија „неопходни партнери“. Друго, људи широм света виде ЕУ као „велику глобалну силу“, способну да се равноправно носи са САД и Кином.
(Занимљиво је да су они који најмање верују у европску моћ сами Европљани.) И треће, ЕУ се „отвара“ хоризонт ближег партнерства са земљама попут Бразила, Индије и Јужне Африке, чији грађани Унију виде као „моћну“. Управо ово показује недавно склопљен трговински споразум ЕУ-Меркосур. Турска, као „веома популарна средња сила“ морала би да постане један од „најхитнијих приоритета ЕУ“, сматрају аутори.
Помирени да наступа неко другачије време, аутори износе одговарајући закључак. „Уместо да се представља као морални арбитар понашања свих других, Европа би требало да изгради домаћу снагу и тражи нова билатерална партнерства како би одбранила сопствене вредности и интересе у трансакционом свету“.
