На прошлонедељном заседању израелског парламента (Кнесет) донета је одлука о де јуре анексији Западне обале. Судећи по изјавама различитих државника како са Истока, тако и са Запада које су претходиле овој одлуци, сви су изгледи да се ради о својеврсном одговору на најаве признавања независности Палестине на међународним платформама, укључујући ту и Уједињене нације.
Бројни аналитичари, међутим, скрећу пажњу на чињеницу да ће ситуација на терену претрпети минималне измене с обзиром на то да је Палестинска народна самоуправа под лидерством Фатаха Махмуда Абаса као доминантне политичке снаге Западне обале већ дуги низ година подређена Тел Авиву.
Упркос томе, интензивирање израелских рација које ће, судећи по трагичним догађајима у појасу Газе, бити пропраћено злочинима против цивилног становништва, несумњиво ће довести до нове избегличке кризе са очекиваним великим бројем људи који ће преко реке прећи у Јордан уколико за то буде могућности.
Шира слика
Индикативно је да до овог развоја догађаја долази у тренутку када Тел Авив успоставља контакте са политичким ривалима Хамаса на територији Газе — у светлу критичне хуманитарне ситуације, становништво тешко страдале енклаве може подржати ове снаге у замену за физички опстанак.
На тај начин, Израел у кратком временском периоду може и анектирати Западну обалу и успоставити марионетски режим у Гази, чиме се у пракси елиминише и последња могућност да Палестина икада оствари суверенитет гарантован међународним правом.
У свему овоме посебно се истичу неубедљиво противљење арапског света, као и апсолутна пасивност УН — међународне реакције недвосмислено показују да експанзионизам Израела неће наићи на озбиљан отпор.
Тиха ликвидација Палестине, у сваком њеном облику, открива се као још један подсетник да је међународно право мртво слово на папиру — и да је војна сила једини стварни гарант опстанка.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
