Приморски кор, основан да помогне Црногорцима током опсаде Скадра, доживео је трагичне тренутке у борби са моћном турском крстарицом, а од 77 страдалих било је 59 Срба. Србија је 19. фебруара 1913. формирала Приморски кор, као помоћ црногорској војсци током опсаде Скадра.
Први контигент је из Солуна испловио 28. фебруара
Кор је транспортован до Солуна, одакле је бродовима требало да буде пребачен у Медову. Први контингент, укрцан на седам бродова, из Пиреја је испловио 28. фебруара, а други састављен од пет бродова 6. марта.
На броду „Занос Сифнео” био је укрцан део 1. батаљона 17. пешадијског пука (1/17) и део коморе; на „Еносу” – други део 1/17 пука, делови коморе и 20 коња; на „Марики” – трећи део 1/17 пука, 4 авиона и 32 војника Аероплanskог одреда, 120 коња, пуковска комора, превијалиште и 20 кола; на „Зевсу” – комора и коњи, те на „Вервинјотицу” – 3. батаљон 17. пука, муниција, бомбе, 30 коња и 20 пољских пећи.
Конвој је на циљ стигао 11. марта
Конвој је на циљ стигао 11. марта, где је затекао усидрене бродове првог конвоја – „Христоманлис”, „Сифнео” и „Трифилију”, на којој се налазила 5. брдска батерија 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука првог позива са 5 брзометних топова „шнајдер” 70 мм М 1907 под командом капетана друге класе Антонија Пекића.
Лађа фантом
Но, 12. марта исте године турска крстарица „Хамидије” (Hamidiye Kruvazör) под командом Хусеина Рауф Орбаја појавила се пред луком Драча, на који је отворила краткотрајну артиљеријску ватру.
„Хамидије” је, наиме, успела да неопажено продре у Јонско и Егејско море, односно, у Средоземље, где је започела крстарички рат против грчких бродова. Ово је означило почетак „вућег лова” на транспортна и војна пловила, који ће Немци, током Великог рата, довести до савршенства. Рауф Орбај је вешто водио крстарицу тако да је представљала неухватљив циљ – „лађу фантом”, како ју је 1913. године назвала „Политика”.
Продор „Хамидије“
Тако је неопажено прошла и кроз Отранска врата и почела да оперише дуж Јадранске обале. Одмах по нападу „Хамидије” на Драч, командант Приморских трупа пуковник Дамјан Поповић обавестио је српског заповедника луке Медове, мајора Селимира Остојића да се крстарица највероватније упутила ка њему.
При томе, Медова је од Драча била удаљена само 35 миља. Остојић је са црногорским управником луке, Николом Машаном Хајдуковићем (1882–1954) и командантом места потпоручником Раком Кусовцем брзо организовао да се бродови увуку дубље у залив ради заштите са пучине, да се са „Трифилије” искрцају два топа како би са копна штитили луку, те да се тек онда започне са искрцавањем трупа.
На жалост, „Христоманлис Сифнео”, због погошених котлова, није успео да се покрене, а „Трифилија” и „Вервинјотица” нису успели да савладају уски пролаз, насукали су се и остали изложени према пучини.
Одбијање капетана Антуна Блажића да сарађује
Како се на „Вервинјотици” налазила велика количина муниције и војници, Хајдуковић је упутио Кусовца да замоли или плати капетану Антуну Блажићу, заповеднику брода С/С „Шкодра” ријечког „Угарско-хрватског паробродарског друштва”, који је одржавао редовну линију Котор–Медова и случајно се затекао у луци, да помoгнe у спасавању људства са „Вервинјотице”. Капетан је, међутим, одбио сваку сарадњу.
„Афера Шкодра“
Према једној верзији, Кусовец је револвером запретио Блажићу – након чега се овај од страха онесвестио! На то су машинац Цано, родом из Улциња, и неименовани Албанац из Скадра покренули „Шкодру” и спасли између 400 и 500 српских војника са „Вервинјотице”. Аустроугарској, чија је штампа већ сутрадан величала успех „Хамидије”, овај инцидент је добродошао у политичке сврхе и одмах је покренута „афера Шкодра”.
Аустроугарски посланик на Цетињу је затражио пуно задовољење због „насиља” над посадом „Шкодре”, коју су „Црногорци присили да служи Србима”. Капетан Блажић је 21. марта дао изјаву да је после напада „Хамидије” био приморан да спасе војнике из мора. При томе, Црногорци према њему лично нису предузели насилне кораке, али је један жандарм револвером приретио машинцу.
Аустроугарски листови су сада оптужили Блажића да је, у суштини, радио за црногорско-српску војску, што су поткрепили чињеницом да су чланови посаде „Шкодре” били Срби и Хрвати. Но, Блажић је изјавио да су оптужбе неосноване и изнео доказе да су посаду „искључиво чинили Албанци”.
Неравноправна борба
У сваком случају, „Хамидије” се убрзо нашла пред Медовом и око поднева отворила ураганску ватру по луци и бродовима. Храбри наредници Марко и Вукашин Трифуновић су на „Трифилији” брзо припремили преостала два брдска топа 70 мм М 1907 и одговорили брзом ватром по чудовишном, вишеструко надмоћном гвозденом турском колосу.
За кратко време успели су да избацују 129 граната и чак незнатно оштете прamac „Хамидије”. Не заборавимо да је крстарица имала 2 топа калибра 155 мм, 6 топова од 120 мм, топове од 46 и 36 мм и 2 торпедне цеви 457 милиметара, што најбоље говори о неравноправном двобоју.
Турци су успели да потопе непокретни „Христоманлис Сифнео” и „Вервинјотицу”. Негде око поднева, капетан Рауф Орбај је одлучио да је време да се повуче, плашећи се доласка грчких ратних бродова. У овој неравноправној борби укупно је смртно настрадало 77, а рањено 55 борца и чланова посада.
Према извештајима домаће штампе, од тога је погинуло 59, а рањено 30 српских војника. Већина жртава се у суштини удавила током паничног искрцавања са транспортних бродова под непријатељском ватром.
Овде није крај приче о сукобу код Медове
Аустроугарска штампа је егзалтирано писала о „победи” турске крстарице над ненаоружаним, без икакве поморске заштите, савезничким конвојем, а Турци су од „Хамидије” и капетана Хусеина Рауф Орбаја створили национални мит, штампајући плакате и разгледнице са приказом капетана, крстарице и „поморске битке”.
Споменик жртвама Албанци су уништили
Жртве овог поморског сукоба Срби и Црногорци су свечано сахранили и у Медови подигли им скромни споменик. Но, већ 2/15. јуна 1914. Арнаути су разорили камени споменик у Медови.
То је био један од првих споменика српским војницима који је намерно уништен. Овде је значајно напоменути да Аустријанци и Немци током окупације Србије 1915–1918. нису уништили ниједан споменик нашим војницима и чак су подигли неколико заједничких меморијала.
Очито да Албанци нису имали част и исти пијетет према палим непријатељским (ако су им уопште били непријатељски у ратовима 1913–1918) војницима.
