У лето 1982. године, док су археолози на локалитету Пећине у Виминацијуму копали слојеве земље, нису могли ни да наслуте да ће наићи на откриће које ће заувек променити слику о античкој прошлости Србије – прва мумија пронађену на нашем тлу.
Током заштитних ископавања 1982. године на локалитету Пећине у оквиру некрополе Виминацијума, археолози су открили шест саркофага, од којих су два, означена као саркофаг 5 и 6, остала сачувана од пљачке захваљујући дубини укопа и пажљивом документовању.
Саркофази, исклесани од пешчара и кречњака, у највећој мери су били уништени због немилосрдних пљачкашких активности. Међутим, два саркофага, укопана на врло малом међусобном растојању и на неуобичајено великој дубини, остала су ван домашаја пљачкаша.
Како је навела Драгана Спасић-Ђурић у раду из 2003. године, „њихово отварање је представљало непоновљиво археолошко искуство, али је изазвало велику пажњу мештана и радника на градилишту и довело до низа несвакидашњих пропратних догађаја“.
Покушај пљачке саркофага
Она описује и драматичан покушај пљачке који се догодио ноћ пре отварања саркофага. Након што је саркофаг извађен из земље, два радника су остављена да га чувају током ноћи.
„Наиме, велико интересовање радника на градилишту, који су, видевши мермерни ковчег знатно пре отварања, јавно коментарисали да су унутра сигурно златне полуге, створило је врло негативну атмосферу и гласине које су се брзо преносиле кроз читав крај. На нашу жалост, слутње да се нешто може догодити, су се оствариле“, пише Спасић-Ђурић.
Те ноћи двојицу радника су посетиле „две силуете“ наоружане ловачком пушком. Након пуцњева, чувари су истрчали, а нападачи су побегли у мрак, вероватно схвативши да је саркофаг под надзором. Следећег јутра, саркофаг је отворен.
Саркофаг 5 био је израђен без декоративне обраде и припадао је „малоазијском типу“. Да би се сачувала унутрашњост, сандук и поклопац били су затворени помоћу металних кланфи, а спојеви испуњени оловом. Приликом отварања, пронађени су остаци мумифициране покојнице, положене на слој чистог креча дебљине 3–5 цм.
Међутим, у додиру са ваздухом, органски остаци су брзо пропадали. „Нису спроведене анализе скелетала нити текстила, тако да су изгубљени драгоцени подаци“, истиче ауторка, пише Све о археологији.
Лобања покојнице била је увијена у више слојева тканине, а по телу су се налазили остаци три различите текстилне структуре. На основу тога се претпоставља да је носила хаљину или била покривена покровом протканим златним нитима.
У пределу главе и рамена примећени су остаци финије тканине, вероватно вела, док је жути прах пронађен испод тканина могао подстицати од букета цвећа или мрежице којом је била учвршћена фризура.
Код ногу су откривени остаци коже од погребних ципела. Пронађене су и две ћилибарске и четири коштане игле, вероватно коришћене за причвршћивање одеће, као и пар скупоцених златних минђуша са рубинима.
Вештачка мумификација
Посебну пажњу привукла је чињеница да се ради о намерној вештачкој мумификацији. Према ауторки, „због јединствености овог случаја, анализа и реконструкција су извршене уз помоћ компаративног материјала из великих војних и градских центара панонског лимеса (Царнунтум, Бригетио, Интерциса, Aquincum), где је поуздано регистровано преко десет случајева ове праксе“.
Техника мумификације подсећа на описе медицинског третмана које је забележио Херодот. Након уклањања унутрашњих органа, тела су конзервисана потапањем у соли са јаким исушујућим и антисептичким дејством. Затим су тела обавијана тканинама натопљеним растворима биљне смоле.
Спасић-Ђурић додаје: „Квалитет мумификације је, како је навео Херодот, зависио од цене. Поступак вађења унутрашњих органа подразумева висок степен медицинских знања и изузетно познавање анатомије, јер је требало извадити мека ткива, а да при том не дође до деформације лица и тела.“
Тело је након третмана положено у саркофаг, често на сламену простирку и преко слоја креча, а око нега су стављани аромати попут шафрана, да би се ублажио мирис конзерванаса.
Порекло мумифициране покојнице
На основу погребног ритуала, квалитета тканине и типа накита, као и оријенталних карактеристика мумификације, претпоставља се да је покојна жена била пореклом из Сирије или Египта. Њено присуство у Виминацијуму у дуго половини 3. или почетком 4. века вероватно је повезано са миграцијама током периода династије Севера.
Ауторка рада износи хипотезу да је покојница била супруга мушкарцу сахрањеном у суседном саркофагу бр. 6, потенцијално хришћанину, што би одражавало шире друштвене процесе повезане са доласком источњачких култура у провинцијални римски свет.
