Опроштајно писмо породици, које је свештеник Драгослав Обућина 23. априла 1945. године написао у затвору ОЗНЕ у Kраљеву, непосредно после суђења, а пред погубљење, његовој породици стигло је после 10 година – 2. маја 1955. године.
Писмо је данас у власништву породице Ђорђевић, а у њему свештеник Драгослав пише својој супрузи:
„Моја љубави, моје Јелче и децо моја, Милошу и Дракче моје! Нека вам је Бог у помоћи, нека вам само он помогне на вашем тешком судбинском путу. Ноћас, тј. прошле ноћи, уз дреку тица злослутница, чух глас смрти. Значи да више никада нећу бити срећан да вас гледам и да уживам у нашој срећи коју желим вама, пошто сам ја ње лишен.
Kривице знате да немам, али хоће се овако и тако мора бити. Сведоци су намештени и стрељани. Примедбе на њихове исказе дао нисам. Одбрана није примљена, а изјаве од људи којима сам помогао – бачене су, тако да је овај суд једностран, тј. само те тужити има право свако, па и то лажно, а бранити те не сме нико. Сведоке наше нису хтели примити. Жао ми је на оне које сам ја помогао. Зашто бар не беху ту?
Kако се намешта, каква је правда нових дана. Ја весело испијам чашу горчине и бола, али верујем да ће клеветници од Бога примити награду. Будите мирни и јуначка срца поднесите све ово. Узеће вам плац који сам купио 1936. године. Узеће вам и остале ствари, но нека им Бог наплати цену. Будите јака срца. Део ствари одмах негде пренеси из куће. Све што можеш изнеси из стана – ако има пријатеља.
Живот је горак пред вама, но нисмо ми криви што смо имали срце и љубави за народ свој. Да ти, Јелче моје, дајем неки савет о животу – ја овај живот сада не разумем и зато мисли како сама знаш. Бори се, јер је живот такав. Само ћути и трпи. Види па пређи у Чачак, где ће те моћи помоћи твоји из села, а и ти њима бити на услузи. О Боже мој, рекох ти иди у Чачак – опрости, са чим? Остајеш без ичега, плате немаш, а пензија ко зна хоће ли ти се одобрити. Зато…
Поздрави све моје, по крви мојој и твојој и реци им да се не стиде мене, јер политика хоће моју главу, па намешта. Мојa глава, говоре ми ови, за њих је брег и не могу га обилазити, а још теже је да га згазе, те зато хоће главу да узму.
Ако сазнаш где ми је тело, памти, али не долази. Опело не захтевај, јер ћу то ја већ сам учинити за живота, само панаија и свећа, а за покој душе – доста си ми дала. Ово само у цркви. На сва питања од данашњих људи остани нема и без одговора. Да говориш оно што они хоће – не можеш, јер је лаж, а да хоћеш истину – патићеш. Зато – ћути!
Можда се видети нећемо, зато ти шаљем мој последњи поздрав. Прими га са децом и осталима и чувај у сећању. Опрости ми што те овако унесрећих. Опростите сви! Мртви су тежи но живи. Теку воде и отвориће мој гроб.
Ваш Драгослав“, наводи се у опроштајном писму стрељаног свештеника Драгослава Обућине.
