Отац Тадеј позива да се за овог кратког живота, овде још на земљи, научимо небеском животу, да се учимо да будемо мирни, тихи, кротки.
Срце – кључ живота и симбол душевног живота
Откад промишљају о себи и о животу, људи срце сматрају најважнијим органом или једним од најважнијих органа у телу животиња и човека. Уочавају: кад престане да ради срце, престаје живот. Срце је кључни орган и симбол не само телесног, него и душевног живота.
Срце као духовни центар
Срце је главни и централни орган циркуларног система – орган крвотока. И надасве – орган осећања. У језицима већине европских народа срце се доживљава као средиште самилости или немилосрдности, храбрости или кукавичлука, пожртвованости или похлепе, љубави или мржње и других емоција којима се човек предаје, односно које га обузимају.
Очигледно је да се те две функције прожимају: са сваком емотивном реакцијом, са сваким узбуђењем, мењају се ритам и јачина срчаних откуцаја, а то се онда преноси на целокупан организам.
Чисто срце као храм Божји
Срце је духовни центар живота. Душа у срцу пребива. Пророк Давид Бога моли: „Срце ми чисто саздај, Боже, и дух прав обнови у мени” (Пс. 50, 10). Чисто срце је – храм Божји, а дух прав – Дух истине. У храму Божјем (унутар човека) да началствује Дух Божји. Тако човек бива у служби добра.
Добро и зло које извире из срца
У срцу се сажима човеково духовно биће. Ту је све оно до чега човек држи, што осећа и што жели.
Из чистог срца исходе љубав и добра дела, а из нечиста срца исходе мржња и зла дела. У Светом писму бива записано: „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својeга износи зло, јер уста његoва говоре од сувишка срца.”
Христове поуке о чистоти срца
Зато се од човека очекује да има – чисто срце. Христос, упућујући да се држи до чистоте срца свог, прекорева лицемере: „Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.” Притом подучава ученике своје: „Што излази из човека, оно погани човека. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека.” А у Беседи на гори казује: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.”
Свети апостоли и светитељи о срцу човековом
Имајући то у виду, Свети апостол Јаков у својој Саборној посланици пише: „Приближите се Богу и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, поправите срца ваша, дводушни.” А наш Свети владика Николај Српски овако појашњава: „Бог не гледа на то шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован – Бог гледа на срце човека.”
Опасности од запостављања срца
Свети Јован Кронштатски упозорава да би било веома штетно уколико би се приликом образовања развијали само ум и разум, а не би се обраћала пажња на срце. Пише: „Необразовање, неразвијање, неумекшавање и неисправљање срца хиљаду пута је достојније прекора него необразованост ума.
Необразовани је заостао човек, достојан попустљивости и сажаљења, док је онај образован – али препуштен страстима и пороцима, злоби, гордости, безобзирности, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, користољубљу, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и познавања воље Божје – човек безосећајног срца, мртав за Бога, будући да правила која је научио не примењује на дело и не извршава вољу Божју, него је нарушава с још већом неустрашивошћу и дрскошћу, него онај необразовани.
Простота и кроткост као узвишене врлине
Код необразованог човека постоји простота срца, кроткост, незлобивост, смирење, ћутљивост и трпљење које је пред Богом драгоценије од свих наших сазнања, од свег спољашњег сјаја, свих научених израза, свих извештачених учтивости, свих дуготрајних молитава, свих високопарно смишљених речи; чак се и сами грехови, ако су грехови незнања, могу опростити.”
Стражарење над срцем
Човек сам, по снази воље своје, одлучује кога и шта прима у срце своје.
Као разумно биће, човек је дужан да стражари над срцем својим. Срце своје да отвара само за оно што је добро: отвара Богу, отвара за благодат Божју, отвара људима који добро носе, отвара за све што је свето и честито, свему што ће га узвисити у врлинама.
Такви „гости” примају се у чисту кућу, а они самим присуством својим чине да кућа буде чиста – да човек има чисто срце.
Кад је тако, онда је срце испуњено љубављу – љубављу према Богу, према ближњима, према свему створеном да користи човеку и да сведочи о ненадмашној моћи Творца, па и према себи самоме. Човек чистим срцем приближава се Богу, приближава се човеку и смирава се у сагласју сам са собом.
Последице немара и отрова у срцу
Код немарног човека срце се очас затрује. Кроз врата пред којима се не стражари често неприметно ђаво се ушуња и загосподари. Срце таквог човека постаје легло греха и исходиште зла. Човек нечиста срца регрутује се у војску зла.
Духовни видици и стремљење ка Богу
Пред човеком чиста срца отварају се духовни видици. А чисто срце води га до онога чему тежи душа његова, руковођена разумом. Витовнички старац Тадеј истиче да „Бог тајно почива у сваком бићу, посебно у центру живота, у срцу”. И још напомиње: „Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, у ствари ми свим срцем чезнемо за Богом.”
Наде увек има. Никад није касно да се крене у преображење, у (о)чишћење срца свог.
Позив оца Тадеја на припрему за Царство Небеско
Отац Тадеј позива да се за овог кратког живота, овде још на земљи, научимо небеском животу. Овако казује: „Небески живот, мир и радост у Духу Светом, да се учимо да будемо мирни, тихи, кротки. Смиримо наше осетљиво срце које се за ситнице вређа, јер тако никад нећемо у Царство небеско, да се научимо да не примамо увреде, јер оне могу бити све веће и веће, па после их нећемо моћи савладати.
Ко зна шта нас још чека, Бог је милостив према нама, па крије нашу будућност. Нико од нас не би могао да издржи ако би нам се открила будућност нашег живота, ваља нам проћи кроз разне невоље и тешкоће.”
Зато је потребно бити спреман за пут који предстоји и имати што мање терета на себи!
