Историја Пљеваља памти многе знамените људе, али је мало оних чије је име толико дубоко урезано у колективно памћење као што је име Омер-бега Бајровића. Рођен у угледној муслиманској породици, Омер-бег је својим животом сведочио да национална свест и вера не морају бити супротстављене. Иако муслиман по вероисповести, отворено се изјашњавао као Србин и снажно је заступао идеју да муслимани Санџака треба да припадају српском националном корпусу, уместо да буду инструмент туђих империјалних интереса.
Његов углед није почивао само на националној доследности, већ и на доброчинству. Краљ Никола I одликовао га је звањем почасног мајора црногорске војске, пошто је Бајровић даровао 350 оваца за обнову Црне Горе. Није се зауставио на томе – финансирао је школовање српске деце из Пљеваља у Солуну, Истанбулу и Бечу. Међу тим младим људима појавили су се будући лекари и професори, што сведочи о далекосежном значају његових улагања у образовање.
Његова добротворна дела у родном граду такође су била бројна. Након великог пожара у пљеваљској гимназији, сопственим средствима финансирао је половину изградње нове школске зграде. Сиромашнима је сваког месеца делио брашно из своје воденице, а породици Мирка Папића уступио је кућу на бесплатно коришћење. У дому Омер-бега Бајровића владала је посебна културна атмосфера – држао је клавир, ангажовао београдске и бечке куварице и подстицао децу да уче музику, ширећи тиме културне и грађанске вредности у средини која је често била лишена таквих утицаја.
Судбина Омер-бега била је трагична. На почетку Првог светског рата аустроугарске власти су га на превару одвеле у Сарајево. Тамо је био заточен, а према сведочењу породице, највероватније и отрован. Тако је завршен живот човека који је својим делима спајао различите светове – веру и нацију, традицију и модерност, лични углед и јавни интерес.
О њему су писали и историчари и књижевници: Салих Селимовић у књизи Знаменити Срби исламске вероисповести и Милка Бајић Подерегин у роману Свитање. Њихови записи чувају успомену на личност чија величина и данас инспирише – као пример доброчинства, културног напредовања и националне верности.
