Многи туристи који посете Будимпешту обиђу и Трг хероја, изграђен пре стотинак година. Статуе чувених ратника хероја из мађарске историје, поређане на њему у полукруг, делују импресивно. Нажалост, у Београду немамо нешто слично томе, а сви знамо да је Краљевина Србија у Првом светском рату имала процентуално највеће људске губитке – 60 одсто мушког радно способног становништва погинуло је или умрло од болести и глади приликом повлачења преко Албаније.
По закону, жене су могле да буду ангажоване само као болничарке, а не као борци, па су се многе довијале на разне начине и само су најупорније успеле да добију оружје и да оду на фронт. Жене су током Првог и Другог балканског рата и у Првом светском рату поднеле велике жртве, многе су изгубиле живот, а оне рањаване брзо су се враћале у борбу. Француски књижевник Анри Барби био је одушевљен храброшћу жена у рату: „Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама… гледао сам их и дивио им се! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије којима је Отаџбина била преча од живота…”
Поменућу само неколико познатих хероина из крвавог Великог рата и зато се дубоко извињавам свим знаним и незнаним храбрим женама које је вео заборава већ давно прекрио.
Милунка Савић обукла је униформу свог болешљивог брата и постала Милун. Храбро се борила, а у Брегалничкој бици је рањена. Тада је откривено да је жена, али је ипак добила прву медаљу за храброст и чин каплара. Када је почео Први светски рат, морала је да моли војводу Путника, па и самог регента Александра Карађорђевића, да је врате на фронт. Успела је и дошла у чувени „Гвоздени пук”. Истакла се као изврстан бомбаш у Колубарској бици и за изузетну храброст добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. тешко је рањена у главу и њени саборци су је пренели до Крфа, а затим је послата у Бизерту на лечење. Брзо се враћа и већ крајем 1916. учествује у тешким биткама. У бици на Кајмакчалану, где је на Црној реци заробила 23 бугарска војника, лакше је рањена. Половином 1918. Врховна команда савезничких армија наредила је да се похвала јунаштву српског наредника Милунке Савић прочита пред стројем у ставу мирно свим јединицама Антанте. Таква почаст није указана ниједном официру ни генералу. Милунка Савић је једина жена добитник француског Ордена Ратни крст са златном палмом, а уручио јој га је лично генерал Франше д’Епере.
Софија Јовановић учествовала је у борбама у Првом и Другом балканском рату, биткама на Дрини, Колубари, одбрани Београда, повлачењу преко Албаније, пробоју Солунског фронта. Изводила је изузетно храбре диверзије и герилске нападе иза непријатељских линија. Одликована је Орденом за храброст. У борбама на Дрини и Колубари је рањена и део стопала јој је ампутиран, али се опоравила и 1915. учествовала у борбама за одбрану Београда. За сва јунаштва добила је 13 одликовања и постала жена с највише одликовања у Великом рату. Наталија Бјелајац примљена је као болничарка у пешадијски пук „Карађорђе”. С којим је учествовала у борби с Турцима на Косову. Њене речи још одјекују: „Нису ме потресли рањеници ни исцрпљујући маршеви ни оне жртве на бојишту као сцена коју сам видела када је болничка чета стигла на Косово Поље, војници полегли по земљи и љубе је… А онда се међусобно грле и љубе и говоре како се више од пет векова чекало на овај тренутак.” У Другом балканском рату због храбрости у борбама добила је прво одликовање, Медаљу Милош Обилић. Први светски рат затекао је у околини Шапца, где за храброст добија и другу Медаљу Милош Обилић. Учествује у одбрани града Београда, а затим се са војском повлачи преко Албаније. После опоравка на Крфу, стиже у Солун, учествује у бици на Кајмакчалану, пробоју Солунског фронта и ослобађању Битоља, где за испољену храброст добија највредније одликовање – Карађорђеву звезду с мачевима. Носилац је још неколико веома цењених медаља: руског Ордена Св. Јурја и највишег француског одликовања.
Флору Сендс наши војници су из поштовања звали „наша Енглескиња”. Болничарка, као добровољац додељена чувеном „Гвозденом пуку”, приликом повлачења преко Албаније постаје војник-добровољац у пуку где је већ војевала Милунка Савић. На Солунском фронту постаје командир одељења и на Кајмакчалану је два пута рањавана и изнета из борбе са 24 ране. Лечила се у Солуну, северној Африци и Енглеској и то искористила да организује прикупљање помоћи за српску војску и објављује чланке о страдању Србије у овом крвавом рату. После опоравка, враћа се на Солунски фронт, учествује у његовом пробијању и ослобађању Србије. Добија чин наредника и више одликовања, од којих је највредније Карађорђева звезда са мачевима. После рата постаје потпоручник и прва жена официр у Српској историји.
Мара Петровић, изузетно храбра жена, учествовала је у оба балканска рата код чувеног војводе Војислава Танкосића. Рањавана је 12 пута и увек се поново враћала у борбу, носилац је чак 12 медаља, више и од Милунке Савић.
За слободу Србије бориле су се и Василија Вукотић из Црне Горе, Американка Емили Симондс, Живана Терзић (амазонка са Дрине), неустрашива Ленка Рабасовић… Најмање што ми Срби, њихови потомци, можемо учинити јесте да скинемо заборав с њих и да један трг којим би се и оне поносиле назовемо именом – трг жена хероја, и да подигнемо скупни споменик свима њима у кругу, с водоскоком у средини.
Драгутин Драгојевић,
