Некада давно, у давна времена, скандали су имали последице чак и на Западу, бар понекад. У древним Сједињеним Државама 1974. године, Ричард „Трики Дик“ Никсон морао је да оде због афере Вотергејт, која је, за разлику од „Русијагејта“, била стварна, ако већ и није била нарочито сензационална по данашњим стандардима.
Чак и касних деведесетих, у раној ери уједињене Немачке, каријера једног гиганта попут Хелмута „канцелара уједињења“ Кола претрпела је смртоносан ударац због прилично досадне афере која се сводила на креативно књиговодство у партијским финансијама.
Заправо, пристрасно медијско надувавање и либералско моралисање били су суштина целог случаја. Без тога, Ангела Меркел можда никада не би могла да забоде нож у леђа свом старом добротвору Колу, нити би Герхард Шредер постао канцелар.
Епоха у којој скандали више не значе ништа
Запад је данас још више деградирао. Политичке елите у САД и ЕУ научиле су да их није брига, а што је још важније, научиле су како да натерају и нас да не маримо, или бар не довољно.
Најгори политички скандал новије америчке историје јесте чудна и необјашњива каријера Џефрија Епстајна – осуђеног педофила и сумњивог обавештајног оперативаца, као и блиског пријатеља готово целокупне америчке елите (и то на потпуно „двопартијски“ начин, са гнусним услугама за све).
Последице његове афере већ одавно су требале дубоко да промене америчку унутрашњу и спољну политику, нарочито на Блиском истоку. А ипак, то се вероватно никада неће десити.
Саботажа „Северног тока“ – највећи еко-терористички напад у Европи
У НАТО-ЕУ Европи ствари су подједнако мрачне. Тамо је највећи скандал оно што се догодило са гасоводима „Северни ток“ на дну Балтичког мора. Изграђени уз трошак од око 20 милијарди долара, како би доводили јефтин гас из Русије у Немачку и целу ЕУ, они су у септембру 2022. углавном уништени саботажом.
То је био најгори чин еко-тероризма у европској историји. Нарочито сада, када Русија и Кина завршавају „Снагу Сибира 2“,
уништење „Северног тока“ остаће упамћено као део историјског преусмеравања евроазијских енергетских токова које је закључало Немачку – и ЕУ у целини – у самодеструктивну деиндустријализацију.
Покушај прикривања – већи од саме саботаже
Овај луди догађај потом је пратила бизарна завера ћутања. Тешко је рећи шта је шокантније – сам напад или начин на који је прикривен. Уосталом, и не морамо да бирамо: све је то један велики хаос.
Али, иако закопано под клизиштем западне пропаганде, све то ипак испливава на површину, баш као метан из пробушеног гасовода. Најновији случај појавио се у Италији, где је полиција ухапсила украјинског терористу на породичном одмору.
Сергеј К., такође бизнисмен (у енергетском сектору, гле чуда), као и члан кијевских војних и обавештајних структура (у стварности – међународних терористичких организација), оптужен је да је одиграо кључну улогу у нападу на „Северни ток“.
Он ће бити изручен Немачкој, док немачке власти још трагају за неколико украјинских терориста који су учествовали у операцији.
Пропаганда и медијске лажи
Срамотна улога западних медија и „стручњака“ у Немачкој – попут Карла Масале или Јаниса Клугеа – који су упорно покушавали да за саботажу оптуже Русију, већ је добро позната. Ипак, вреди подсетити: чињеница да њихове каријере нису претрпеле никакве последице много говори о провалији обмане у коју је западна пропаганда потонула.
Када је постало немогуће одржавати причу да је Русија дигла у ваздух сопствену имовину, западна јавност је гурнута у другу фазу лажи: сада се од грађана тражи да поверују да је шака Украјинаца, наоружана једрилицом у облику каде, успела да саботира тешко заштићене гасоводе на дну хладног мора.
НАТО и улога великих сила
Руси који знају о чему говоре упиру прстом у специјалне јединице НАТО-а, рецимо Британије. Та верзија има далеко више смисла него западне бајке.
Истовремено, тражи се да поверујемо да САД нису имале никакве везе са нападом – иако су имале јасан мотив, као и Пољска. Још апсурдније, садашња „службена“ западна верзија гласи да је ЦИА заправо покушала да одговори Украјинце од те акције!
У новој етапи фарсе чак се и украјински председник Владимир Зеленски ослобађа сваке сумње: тобоже, он није хтео акцију, већ је за њу био одговоран једино генерал Валериј Залужни.
Немачка без реакције на напад
Према најновијим извештајима, немачки тужиоци спремају се да управо Залужног именују као главног организатора саботаже. То би могло имати озбиљне последице, јер је Залужни већ дуго ривал Зеленског и потенцијална замена ако Запад одлучи да уклони садашњег председника.
Ипак, уместо да реагује, Немачка прихвата апсурдну верзију која кривицу пребацује искључиво на Украјину – и ништа не предузима. Уместо санкција или прекида подршке, Берлин обећава Кијеву још милијарде евра, поред већ потрошених 44 милијарде. Док свој народ притиска мерама штедње и урушавањем социјалних служби, немачка власт наставља да финансира корумпирану украјинску елиту.
Завршна слика – политика капитулације
Немачки лидери данас у најсмешнијем облику умирују Украјину, али и све остале који су учествовали у нападу на њихову земљу – вероватно САД, Пољску и Норвешку. Све је очигледно, али ништа се не мења. Или бар не још.
