Људи који су током живота били активни могу дуго да одрже своје интелектуалне способности. Нова истраживања показују да особе са вишим образовањем и већом когнитивном резервом дуже прикривају ране знаке деменције, па се симптоми код њих јављају тек када су патолошке промене у мозгу већ узнапредовале. Когнитивна резерва је способност мозга да издржи оштећења настала услед старења или болести, па тако и да дуже одржава интелектуалне функције током развоја деменције. Познато је да се патолошки процеси код већине облика деменције развијају деценијама пре појаве видљивих симптома. Због тога се код особа са већом когнитивном резервом дијагноза често поставља касније, што може створити утисак да болест брже напредује, иако су оне у ствари дуже одолевале испољавању симптома.
Како истиче др Александра Павловић, неуролог, ванредни професор на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду, образовање, стално учење и стицање нових знања су веома важни за наш мозак јер повећавају когнитивну резерву. Поред образовања, на когнитивну резерву утичу и интелектуалне активности, хобији, физичка активност и здрав начин живота, јер све то стимулише мозак. Људи који су током живота били активни, и умно и физички, имају већу отпорност на оштећења у мозгу и могу дуже да одрже своје интелектуалне способности. – Деменцију дефинишемо као стечени поремећај интелектуалних функција који омета обављање свакодневних животних активности. Најчешће се деменција повезује са постепеним губитком памћења, али се заправо такође развијају и поремећаји говора, сметње оријентације, пад визуопросторних способности, губитак егзекутивних функција (способност да организујемо своје понашање), као и других когнитивних (сазнајних) функција. Неретко, особа са деменцијом има и поремећаје понашања и расположења, као и измене личности. Важно је истаћи да деменција није нормалан део старења, већ скуп болести која доводе до тога да они погођени овим стањима постепено постају зависни од помоћи околине – истиче др Павловић.
У разговору за пацијентом и њему блиским особама лекари добијају важне податке о томе када су се примећени први симптоми и знаци когнитивног пада, процењујемо функционисање оболеле особе и идентификујемо факторе ризика за настанак тегоба. Циљ клиничког прегледа јесте да објективизује когнитивни статус особе за коју се сумња да има деменцију и да идентификује елементе који би упућивали на конкретну дијагнозу. Неопходно је потом урадити циљане анализе крви и додатне прегледе (као што је магнетна резонанца мозга) којима се искључују стања која имитирају деменцију, препознају болести које би биле узрочник деменције и визуализују стање мозга (да ли постоји, у којим регионима и колико је изражена атрофија мозга, да ли постоје васкуларна оштећења мозга или неки други патолошки процес…). У неким случајевима потребно је проширити дијагностику јер се закључак не може донети без лумбалне пункције, електроенцефалографије (ЕЕГ) и других прегледа.
– Постоје упозоравајући знаци деменције који указују на когнитивни пад и треба да нас забрину. Сви понекад заборавимо неке ствари, али их се после неког времена ипак сетимо. Али ако заборавност постане честа и ако се не можемо сетити важних информација, то може бити знак деменције. Особа са деменцијом може остављати предмете на нетипичним местима и имати проблема да пронађе праве речи за једноставне, добро познате појмове, што је другачије од уобичајеног заборављања. Такође, губитак оријентације у времену и простору, као што је губљење у релативно познатој околини, и потешкоће са бројевима или рачунањем јесу алармантни знаци. Промене у расположењу, понашању и личности, као што су губитак интересовања, пасивност или агресивност, такође могу указивати на деменцију. Ове промене могу отежати свакодневни живот и захтевају пажњу – додаје наша саговорница.
Деменција може имати велики број узрока. Најчешће су такозване примарне прогресивне деменције, на првом месту Алцхајмерова болест. Потом се по учесталости налазе разни облици васкуларних деменција, које су последица оштећења мождане циркулације било услед можданог удара, било услед прогресивних болести крвних судова мозга. Није ретка ситуација да код оболеле особе постоји два или више узрочника деменције, на пример дегенеративна и васкуларна компонента, и ово се назива мешовитом деменцијом.
Да ли се деменција може превенирати односно спречити?
– Каже се да никада није довољно рано за превенцију деменције. Данас је познато бар 12 фактора ризика који се могу контролисати и који утичу на појаву деменције у различитим животним добима. Важно је да од раног детињства имамо добар ниво образовања, јер је ниско образовање повезано са већим ризиком од когнитивног пада касније у животу. Код средовечних и старијих особа битно је контролисати висок крвни притисак, лечити шећерну болест, смањити прекомерну тежину, лечити депресију, избегавати пушење и злоупотребу алкохола, као и спречавати повреде главе. Физичка активност и чести друштвени контакти такође помажу у превенцији деменције. Нови фактор ризика је загађење ваздуха, које може повећати и ризик од можданог удара. Један често занемарен фактор је губитак слуха – особе које треба да користе слушни апарат, али га не употребљавају имају лошије когнитивне способности, вероватно због мање стимулације мозга – напомиње др Павловић.
Лечење деменције зависи од узрока, па је прво важно поставити прецизну дијагнозу. Код Алцхајмерове болести користе се лекови који делују на неуротрансмитерске системе мозга како би се ублажили симптоми и у некој мери успорило напредовање болести, али се она не може зауставити. – Развијају се и нови лекови, попут моноклонских антитела, који циљају патолошку беланчевину у мозгу, бета-амилоид. Код васкуларне деменције најважније је контролисати факторе ризика који утичу на циркулацију мозга, као што су висок крвни притисак, шећерна болест и друге факторе ризика за мождани удар, уз циљану примену лекова за спречавање нових оштећења. Такође, ако се пронађу други лечиви узроци когнитивног пада, они се морају лечити. Многи пацијенти са деменцијом имају и промене у понашању и расположењу, као што су депресија, узнемиреност или агресивност, које захтевају додатну терапију да би се олакшало њихово функционисање и брига о њима – закључила је др Павловић.
