Деца уче сопственим темпом и погрешно је покушавати да их форсирамо. Велики подстрек за напор, током целог живота, јесте искуство успеха после почетних тешкоћа. Тешкоће не смеју бити толике да обесхрабре дете, нити толико мале да дестимулишу напор. Ово је основни принцип од рођења па све до смрти. Ми учимо кроз ствари које сами радимо. Оно што одрасли могу да ураде то је да изведу неку једноставну радњу коју би дете волело и само да изведе, као што је махање звечком, а да потом пусте дете да нађе начин како се ради. Оно што други раде само је стимуланс за амбицију; само по себи то никада није васпитање.
И, немојте потпомагати његов осећај сопствене важности тако што ћете му дозволити да види да сте забринути ако оно не спава, или не једе, или се не празни као што би требало. Ово важи не само за прву годину живота, него још и више у каснијим годинама. Никада не дозволите да дете мисли како је нужна нека нормална радња, као што је јело, која треба да представља задовољство, нешто што ви желите, и да желите да је дете чини како би вас задовољило. Ако тако учините, дете ће ускоро запазити да је стекло нови извор моћи, и очекиваће да га приволите оним радњама које би требало да спонтано изводи.
Немојте мислити да дете не поседује интелигенцију за такво понашање. Његове су снаге мале, а његово знање ограничено, али оно има управо толико интелигенције колико и одрасло лице тамо где таква ограничења не делују. Оно научи више у првих дванаест месеци живота него што ће икада после научити у истом раздобљу, а то не би било могуће када не би имало веома активну интелигенцију.
Да закључимо: опходите се са поштовањем чак и према најмлађој беби, као према особи која ће морати да заузме своје место у свету. Немојте жртвовати њену будућност због ваше тренутне лагодности, или због вашег задовољства да од ње учините нешто велико: и једно и друго је штетно. Овде, као и другде, комбинација љубави и знања је неопходна да би се следио прави пут.
– Бертранд Расел, „О образовању и васпитању”
