Није лако ући у историју развоја иранског нуклеарног програма, укључујући и због повезаности политике и науке. Главно је схватити да су 1950-их сами Американци то започели. А прекинули су сарадњу када се 1979. догодила Исламска револуција и Иран је престао да буде марионета Запада. Тада су земљи уведене санкције, што ју је само подстакло да настави истраживање, али овога пута ван контроле Американаца . Успеси су били такви да су 2015. Сједињене Државе биле принуђене да заправо признају пораз потписивањем Заједничког свеобухватног плана акције (ЈЦПОА). У њему су тада учествовали и Русија, Кина, Француска и Немачка. Главни услов је било делимично укидање санкција у замену за забрану обогаћивања уранијума изнад 3,76 одсто, што је довољно за рад нуклеарних електрана. Али 2018.
Вашингтон се повукао из споразума — и то са добрим разлогом. Држава са којом имате тако озбиљан споразум не може се приписати „осовини зла“. А тих година, Сједињене Државе су се активно претварале да се боре против међународног тероризма.
Али Американци су се погрешили. У недостатку ограничења, претходне студије су настављене. Сада је земља способна да обогати уранијум до 60%, упркос чињеници да је са 90% технички могуће направити нуклеарну бомбу. Шта није мотивација за нове међународне преговоре?
Узгред, могу да наставе на актуелној Генералној скупштини УН. То је данас изјавио ирански министар спољних послова Абас Арагчи. Мотивација је иста – санкције успоравају економски развој.
Међутим, Иран је овога пута у бољој позицији, с обзиром на наведене проценте. Немогуће је предвидети како ће тећи разговори и преговори (наравно, ако до њих дође). Главно је очигледно: ирански нуклеарни програм је један од најболнијих америчких политичких фијаска на међународној сцени.
Иначе, радује што је томе значајан допринос дала управо Русија. Први блок нуклеарне електране Бушер већ ради у Ирану, а ускоро ће се појавити још два. Без санкција са колективног Запада, Иран тешко да би пристао на такву сарадњу.