Већ неколико месеци главна тема у медијима и међу становништвом је рударење. Корист и штета од потенцијалног рударења обрађују се свакодневно.
Неизвесна будућност и намера страних компанија да се прекопа велики део државе Србије тера на поглед у прошлост и упознавање са чињеницама.
Како је то изгледало у средњем веку када је Србија од рударења имала само корист?
Сопственом управом над рудним богатствима и законима о рудницима, преко ископавања племенитих метала у Новом брду, српска средњовековна држава имала је стварну и видљиву добит од сребра и злата.
Ново брдо је у 14. и 15. веку било урбани и економски центар Балкана због великог броја рудника око самог града и околини. Сем тога, Ново Брдо је било један од најзначајнијих средњовековних градова Србије, познато по својим богатим рудницима сребра и злата. Смештено на око 20 километара од данашње Приштине, ово утврђење је играло кључну улогу у економском и одбрамбеном систему средњовековне Србије.
Рудник Ново брдо и Саси, рудари гастарбајтери
Ново брдо доживљава велику експанзију за време краља Милутина. Већ 1319. године се спомиње као велико трговачко и рударско место. Формирало се још за време Краља Уроша I, са доласком првих Саса, рудара германског порекла из тадашње Угарске. Познати по умећу у копању руде, допринели су развитку Новог брда, а имали су и своју цркву. Касније су се асимиловали.
У попису из 15. века налазе се само два сашка имена. Становници овог првог правог космполитског града на Балкану, поред Срба били су и Которани и Дубровчани и то због трговине и царине.
Као сведочанство трговачких веза између Србије и Дубровника, постоји документ који је 1326. године Стефан Дечански издао дубровачком царинику да је овај измирио све обавезе према владару.
Град је настао на Малој планини у околини Гњилана, на којој је изграђен горњи град. У подножју је био доњи са својим утврђењем. Невероватан раст који се догодио због рудника сребра, може се сагледати кроз трговачку књигу Михаила Лукаревића, која се налази у дубровачком архиву, у којој се може видети да је у граду било 13 заната и 82 занатлије.
Сребро из Србије прелива Европу
Сребро из рудника Новог брда стизало је на Сицилију, у Венецију, али и континентални део Европе. Производња сребра у Новом брду досезала је и до седам тона годишње. Сребро је било главни извор прихода српских средњовековних владара.
Веома познато и популарно међу трговцима било је гламско сребро које је у себи садржало 33 одсто злата, па је његовом прерадом богатство могло да се увећа. Експлоатација рудника омогућавала је, на пример, велике поруџбине оклопа и коња из Млетачке републике од стране Краља Милутина.
Најпознатији задужбинар међу Немањићима
Овај српски владар је био и најпознатији задужбинар међу Немањићима. Са 200 хиљада дуката годишње које је добијао из окна Новог брда успео је током година владавине да остави иза себе око 40 цркава и манастира. Снажење српске државе преко новобрдског рудника спроводили су и Стефан Дечански и Цар Душан.
У њихово време Ново брдо је добило своју ковницу новца. Такозвани новобрдски динар користио се и ван српске царевине. За Ново брдо се средином четрнаестог века везује и прва титула протовестијара (данашњи министар финансија), чиновника који се бринуо о државном новцу.
Законик о рудницима, један од два у Европи
Ново брдо је имало сопствену управу, скупштину и одбрану града. Организација града од 40 хиљада становника на свом врхунцу функционисала је по прописима. И само рударење је изискивало одређене законе и правила, које је Деспот Стефан Лазаревић на крају и донео.
Иако се сматра да је формулисан још 1390. Деспот Стефан је са 24 члана, који су морали бити из Новог брда, 1412. године објавио Законик о рудницима. То је скуп закона који се назива и Новобрдски законик.
По свом правном и историјском значају превазилази српске националне оквире и један је од два таква закона у то време у Европи.
Овај законик се поклапа са периодом када је град био на свом врхунцу, као рударски, економски и трговачки центар овог дела европског континента. Најживописнији пример моћи Новог брда доноси нам Константин Филозоф, писац житија Деспота Стефана Лазаревића који Ново брдо назива ,,град сребрни уистину и златни’’.
Пад рудника Ново брдо, пад Србије
Пропадање града почиње 1455. године коначним турским освајањем. Колико је Ново брдо било важно за функционисање српске државе, знале су и Османлије, па су после пада Цариграда 1453. године кренуле у освајање Новог брда.
Константин Михаиловић, српски младић који је са своја два брата одведен у јаничаре из Новог брда, у свом спису ,,Јаничареве успомене’’ доноси детаље после предаје града у којем каже да су сви виђенији грађани Новог брда погубљени.
Недуго после Новог брда, и остали делови Србије долазе под турску власт. Тадашњи владар, Ђурађ Бранковић, губитком Новог брда изгубио је и могућност управљања великим сумама новца којим је балансирао између Угара и Турака.
Количина рудног богатства Новог брда и уопште Косова и Метохије, постала је предмет интересовања великих сила и у 20. веку. ЦИА 2001. године објављује поверљиви документ у којем се детаљно описује потенцијал рудника, број запослених, врсте машина. Агенти су забележили да је 1950. године из тоне руде у Новом брду било могуће издвојити 1,5 грама злата и 80 грама сребра.
Ново Брдо је сада српска енклава
Ново Брдо сада је српска енклава са више од 3.000 становника, на тридесетак километара од Грачанице. Чувена тврђава сведочи о времену када је било најзначајније рударско насеље и урбано средиште средњовековне Србије, одакле је експлоатисано злато и сребро, којим се трговало у читавом региону. Данас српски народ овде живи у раштрканим селима, у изолацији, са надом да ће, упркос свему, опстати.
Данас су остаци тврђаве Ново Брдо атрактивна туристичка дестинација. Посетиоци могу да истраже рушевине и уживају у панорамском погледу на околни пејзаж. Иако је град претрпео значајна оштећења током векова, његова историјска и културна вредност остаје непроцењива.Ново Брдо представља сведочанство о богатству и значају средњовековне Србије, као и о вештинама и достигнућима њених становника. Његова прича је симбол успона, процвата и пада једног цивилизацијског центра, који и даље чува велико место у нашој славној историји.
