На самом крају „Сна смешног човека“ Достојевски користи чисто кантовску фразу. „Рећи ћу и више: нека, нека се то никада не оствари, и нека не буде раја на земљи (јер ја то разумем!) – ја ћу ипак проповедати“.
Она је кантовска захваљујући овом „ипак“, око кога се гради цела фраза. Проповедање раја неће донети никакав резултат – и јунак сигурно зна да га неће донети – али ће ипак наставити ту проповед. То је слично оном познатом кантовском принципу категоричности: проповед, као и морал, нема „ако“, нема никаквог другог разлога осим ње саме.
Као супротност Кантовом категоричном приступу, често се наводи пример лагања. Да ли је заиста потребно говорити истину чак и кад то угрожава живот ближњег? На пример, ако нас убица пита где да нађе нашег пријатеља? Да, одговара Кант у чланку „О тобожњем праву на лаж из љубави према човечанству“: „Истинољубивост је дужност која се мора сматрати основом свих обавеза заснованих на уговору, и само треба дозволити и најмањи изузетак у извршењу овог закона да би он постао климав и безвредан“.
Другим речима: ако једном дозволимо себи да лажемо – чак и ради спасења – онда ћемо задати стравичан ударац неповредивости моралног закона. Људи више неће моћи да се на њега ослоне са апсолутним поверењем, јер ће знати да је у другим ситуацијама обмана прихватљива, па чак и подстицана. А пошто је такав изузетак, у принципу, предвиђен овим законом, онда он није такав закон, и његово дејство постаје не безусловно, већ релативно. И нијансе ове релативности нису одређене разумом (пошто се разум не бави нијансама), већ случајем, произвољношћу.
Овде се често чује следећи аргумент: али чак и ако поштујем обавезу да говорим истину увек и свуда, то не гарантује да ће сви остали следити исто правило. Да, и Кант то јако наглашава: категорички императив се односи само на моју вољу, и немам разлога да верујем да ће и сви други поступати на исти начин. Иако ја „максиму своје воље“ поверавам „универзалном законодавству“, ипак се не могу надати да ће та максима заправо постати универзално законодавство.
Шта је у овом случају смисао категоричности, тврдоглавог ригоризма? Чим се придржавам захтева да кажем истину, ослањајући се на неки договор, чим верујем да отказ ове истине доводи до кршења споразума, онда у исто време морам нужно претпоставити да тај споразум има другу страну која га поштује на исти начин. Иначе, то је игра на један гол, бесмислена, бескорисна; ја говорим истину, али је свет обавијен мрежом лажи, и моја истина у њему је кап у мору. Па зар не би било боље да у овом случају коригујемо захтев категоричности у корист веће нежности, већег здравог разума, који нам неће дозволити да обавестимо убицу о томе где се налази мој пријатељ?
И овде се враћамо на „Смешног човека“. Чак и ако се рај никада не оствари, ја ћу и даље наставити да проповедам. Чак и ако се људи никада не обавежу да увек у свему буду истинити, ја ћу ипак наставити да говорим истину. Зашто? Шта је ту практични смисао? Строго говорећи, оваква формулација питања је нелегитимна, јер нас одговор враћа истини као самоциљу, а једино што кантијанац и смешни човек могу да промрмљају јесте „зато што је то све што је у мојој моћи“.
Међутим, Достојевски има и другу формулацију императива, која може донети јасноћу у проблем – његов чувени кредо: „Ако би ми неко доказао да је Христос ван истине, и ако би истина стварно била ван Христа, онда бих радије остао са Христом него са истином“.
Човек кристално чистог морала
Занимљиво је погледати како је ово правило деловало у животу самог Фјодора Михајловича. Мамардашвили даје занимљиву карактеристику писца. Он препричава следећу причу: једног дана је један дописник пришао Фјодору Михајловичу и питао га шта би писац урадио ако би сигурно сазнао да се спрема напад на Государа. Достојевски је одговорио да би то сазнање сачувао у тајности и да не би ништа пријављивао.
Колико ја знам, ово је само прича, у стварности до таквог разговора није дошло. Али након смрти Достојевског, настао је спор на сличну тему између његове жене Ане Григорјевне и Владимира Соловјова. Соловјов је тврдио да би Достојевски сматрао потребним да помилује људе који су убили цара Александра II. Ана Григорjевна је, напротив, била сигурна да би њен муж инсистирао да се терористи казне. У жару расправе, Ана Григоријевна је чак оптужила Соловјова за карамазовштину, помињући Ивана Карамазова, који је такође оправдавао потребу за хуманијим суђењем злочинцима. Иначе, у будућности ће Соловјов, као да одаје почаст проницљивости Ане Григоријевне, развијати ову идеју у делу „Оправдање добра“.
Има још нешто о Достојевском у истом духу, такође прича, али поузданија. Достојевски је био присутан у згради суда током саслушања у случају Вере Засулич. И наводно је током судског саслушања поред писца сео новинар и опет питао: „Фјодоре Михајловичу, коју казну бисте одредили?“ „Треба рећи: иди, слободна си, али немој други пут… А сад ће је, вероватно, уздићи у хероину“, одговорио је Фјодор Михајлович.
Али вратимо се Мамардашвилију. Наводећи причу о невољности Достојевског да денунцира, Мамардашвили каже да нам то показује да писац има кристалну структуру. То јест, он је, изгледа, и империјалиста, и етатиста, и конзервативац, и све околности нас, као спољне посматраче, наводе да помислимо да је Достојевски једноставно дужан да изврши денунцијацију, а он – изненада – одбија да то учини, сматрајући то неморалним. То значи да су све те његове карактеристике – империјалиста, етатиста, конзервативац – површне, да не одређују структуру његове личности, већ јој у најбољем случају служе као надградња. То значи да код Достојевског постоји нешто друго, нешто што се не може једноставно издвојити уз помоћ уобичајених етикета. Нека друкчија перспектива.
Мамардашвили, наравно, алудира на онај кантовски морални закон, напомињући касније да је такве личности у Русији немогуће пронаћи, осим можда Чадајева, посебног мислиоца, који је пао у немилост, осуђен као „луд“, иако је имао храбрости да употреби ум, не било чији, већ сопствени. Код нас, пише Мамардашвили, то се некако не прихвата; пре смо навикли не да читамо, него да гласно осуђујемо.
Обичан конформизам
И овде бих желео да се ближе осврнем на перспективу супротну „кант-достојевски“ императиву. Реч је о конформизму. Мислим да најважније својство конформизма није пасивност или равнодушност, већ аутоматизам мишљења. Конформизам нас обавезује да доносимо одлуке на основу перспективе која изгледа шире од нас самих. Доневши одговарајућу одлуку, конформиста је гласно проглашава као једину исправну, безалтернативну. Ту нема ни трага пасивности, тишине или равнодушности; напротив – бука и бес, који бујају из те машинерије која се, по навици, зове савест.
А најпарадоксалније је да механика конформизма на много начина одражава – или инвертује – кантовску механику: у оба случаја постоји аутоматизам у доношењу одлука. Само ако је у Кантовом случају перспектива разум, онда је у случају конформиста та перспективу оно што он види као заједницу.
Логика конформисте је добро илустрована у Бертолучијевом истоименом филму. Главни јунак Марчело веома жели да буде нормалан, „као и сви остали“, јер дубоко у себи зна да између њега и свих осталих постоји – понор. У том циљу, тридесетих година приступио је фашистичкој партији Италије. Али након слома Мусолинија, Марчело брзо мења ципеле и први излази на улице – „да гледа како диктатура умире“. Тамо наилази на гомилу људи који скандирају антифашистичке пароле. Без оклевања, Марчело свог пријатеља, саборца у фашистичкој партији, баца у масу да буде раскомадан: „Фашиста“, виче Марчело, упирући прстом у бившег пријатеља, „ево га, фашиста, држите га!“
Чини се да се тако препознаје конформизам – по брзини и јачини крика. Али замах друштвеног клатна је ту секундаран – ипак је заједница динамична и вишеслојна ствар, и док један замишља заједницу кроз место рођења, други је одавно потписао грађанство света.
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)
