Дивну Вуксановић углавном познајемо по њеном философском и педагошком раду, као утемељивача особеног концепта философије медија заснованог на наслеђу критичке теорије и цењену и утицајну професорку естетике и сродних предмета. Међутим, она има и релевантан и особен књижевни опус, чији је досадашњи врхунац, по мом мишљењу, актуелна збирка приповедака „На базену“ (КОВ, 2024).
Без обзира на предрасуде према уметничким дометима неког кога у првом реду видимо као теоретичара, приче у збирци „На базену“ никако нису илустрација готових теоријских идеја, већ неспорно имају литерарни исход и дејство. Поред тога што, попут ауторкиних теоријских радова, одражавају интересовање за друштвене и културне феномене, са средиштем у истраживању најдубље природе капитализма, оне се не своде на илустрацију апстрактних концепата, већ садрже добру меру литерарне представљачке и обликовне конкретности, као и умешне структурираности унутар обрасца оног што се обично назива кратком причом. Укратко, поред моделизацијске, ове приче имају и евокативну природу, која представљени свет чини конкретним, опипљивим и способним да снажно делује на читаоца, не само на рационалном, него и на емотивном и интуитивном нивоу.
Приче су повезане мотивом базена из наслова, који призива хедонизам, лакоћу живљења, забаву, и стављане су наизглед у такав миље, хотела, одмаралишта и корпоративних забава, који је међутим константно суочен са опасношћу, лудилом и изопачењима који нарушава претпостављену идилу. То су претње ратом, физичким, менталним и духовним трансхуманистичким изопачењем човека, безочним насиљем и тлачењем сваке врсте. Свет хотела и корпоративних забава (а забава је, као и смех, „попут домаће сланине последњих деценија постао привилегија богатих“) овде је стално под претњом разарања, док људима поред смрти и обогаљености прети и губитак (последњих остатака) њиховог људског идентитета.
Ово су приче које се неспорно могу сврстати у жанр футуристичке дистопијске фантастике, али је истовремено јасно да оне заправо представљају наш свет, у ком су његове интенције у смеру тоталне (са перспективом тоталитарне) технологизације, медијатизације и економизације интензивиране тек толико да оголе њихов апокалитички потецијал. Иако не спадају у жанр хорора, ове приче изазивају осећај аутентичног ужаса, уз присуство ефектно употребљених елемената такозваног телесног хорора.
Дивна Вуксановић реалистичку фактуру онеобичава интензивирањем одређених друштвених и културних образаца и трендова који су све присутнији у данашњем глобалном друштву, али и снажним утиском медијског посредовања, где се ненаметљиво губи разлика између стварности и илузије, односно чулне стварности и њене медијске представе.
Ово посебно мотивише присуство магијских елемената у књизи, где онтолошка нестабилност приказане стварности (света дела) представља покриће за свеопшту контролу и манипулацију, као и њихов извор. Тако се, на пример, магија крви непосредно повезује са унапређењем технолошког надзора, не губећи при томе магијска својства.
Иако „На базену“ неспорно јесте збирка читљивих, прецизно и елегантно написаних параболичних кратких прича, она јединством стила и представљеног света, као и структурним и смисаоним ритмом, има и одлике романа, односно једне заокружене целине, која нуди довршен и спознајно и естетски прегнантан модел света.
Премда се лако и лепо чита, ова збирка није лака, јер ужас који у нама изазива превазилати и ефекат многих жанровских хорора. Ове приче дубоко задиру у зло, у корен зла света у ком живимо и не нуди нам нимало илузије нити у наше људске снаге, нити у истинске намере наших господара ка успостављању што затворенијег света манипулације и контроле, које прете ништењу и људскости саме, као и у њихову спремност да у циљу остварења својих интереса примене сва могућа средства. Таква концентрисаност и интензитет зла које ове приче евоцирају („силе која витла изнад њихових глава и спрема се да их уништи“), упућује на његово метафизичко порекло, које силнике, као пуке слуге тог метафизичког зла, чини још гнуснијим, али их ни у чему не оправдава. Нити деловање зла одваја од његове врло конкретне друштвене, културне и антрополошке, историјски условљене, основе.
Ипак, основни ефекат ове књиге није усмерен ка нихилизму и дефетизму, већ ка радикалној критици и освешћивању стања у ком смо се нашли, па самим тим и према отпору и евентуалној промени, за коју би сама ауторка вероватно прихватила да може да буде и револуционарна.
