Духовна утврђава која опстаје на молитви. Свака стопа и сваки камен гледају у вијекове и свједоче светост, подвиг и спасење. Република монаштва које нама свједочи вјеру. Ми, који немамо времена, гледамо са дивљењем оне којима вријеме стоји у молитви. Наоружани смирењем, стоје са поносом и пркосе гријеху и смрти. Искушења има као и свуда, али Богородица Брзопомоћница је ипак бржа. Њена мајчинска молитва излива се преобилно као благодат пред којом занеми свако. Овдје се слуша шапат, молитва не стаје.
Посебна је част бити у групи дјеце Светог Саве, добрих људи ведра духа и скрушена срца. Сапутници додају ту ноту заједничарења у радости на светом мјесту. Свако је имао своју улогу у малој, али одабраној групи. Бошко је светлописао, неко је водио, неко преводио, али сви су имали улогу. Утврђени у вјери и идентитету, достојни потомци славних предака, кроче поносно. Бити дио мале, компактне групе ипак ојачава дух.
Живописни подвижници, попут оца Трифуна, Никодима Српског и Јована Сиријског, чине све тренутком у вјечном сјећању. Старци свједоче младима спасење, као старац Гаврило, сабрат Светог Пајсија, који гледа очима кроз вас, без осуђивања, са тугом због нашег гријеха, али и са радошћу, јер он у свима нама, грешнима, види Христа и радује му се. Старац ужурбано по скромној келији скупља папириће и помиње у непрекидној молитви. Нешто најближе што смо стајали у присуству живих, али ипак поштованих с разлогом као светитеља.
Разне нације, народи и језици, уз доминантне Јелине, чине јединство у Христу које се очувало од равноапостолних времена. Када се чује већи жамор, јасно је да сте наишли на туристе. Њихов живот је поезија посвећености: од ране јутарње литургије, гдје се мирис тамјана мијеша са свјежином планинског ваздуха, до тешког физичког рада, све са молитвом на уснама. Они нису само монаси; они су живи свједоци чуда.
Са својим византијским архитектонским стилом, фрескама, иконама и рукописима који откривају теолошке и умјетничке врхунце Византије, Света Гора је мјесто гдје мала група монаха наставља традицију молитве и аскезе, окружена утврђеним зидинама које штите духовно насљеђе. Атмосфера Свете Горе је чиста поезија душе: то није само мјесто, већ начин живота то јесте покајања, послушности и непрестане молитве.
Замислите стрме литице које се спуштају у тиркизно море, шуме које шапућу молитве вјетром и ваздух испуњен мирисом тамјана и дивљег цвијећа. Овдје, у срцу древног источноправославног монаштва, чак и природни феномени, попут свјетлости на небу, изгледају као божанска објава, остављајући ходочаснике у чуђењу.
То је мјесто гдје се осјећате као да сте закорачили у рај на земљи, гдје сваки корак приближава Богу, а одушевљење расте са сваким сусретом са овим светим чуварима вјере. Света Гора није само дестинација, она је позив на преображај, на живот у чуду божанске љубави.
И на крају нам остаје сјећање на будућност како су говорили учитељи Цркве.
Небојша Лазић
Сутон pic.twitter.com/LrEyeKqzeq
— Севастократор (@Sevastokrator3) October 7, 2025
