У свијету бројних ратова и сукоба, готово да се не обраћа пажња на страдање већине становништва планете. Страдање и мучеништво људи у Еритреји, Судану, Нигерији и Сомалији не привлачи пажњу ни свјетских медија ни оних који кроје глобалну геополитику. Ми, као народ, добро знамо шта значи бити жртва равнодушности: након наше Голготе, која траје на Косову и Метохији, свијет и даље ћути. Наше сузе немају мајку, а наш јаук нема утјеху. „Ако мене гонише, и вас ће гонити, Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“, вели Господ у Јеванђељу
Према извјештајима међународних комисија, око 380 милиона хришћана у свијету је данас директно угрожено. Док сваки патетични снимак изазива буре реакција, видео-записи на којима Исламска држава у Сирији спаљује села православних и алавита нису изазвали готово никакву пажњу. Лемкин институт и даље процјењује ризик од могућег потенционалног геноцида над сиријским алавитима и православцима као крајње критичан, указујући на континуирана појединачна и масовна убиства, присилне нестанке, отмице и масовно расељавање у приобалним сиријским покрајинама Латакија и Тартус, као и у покрајинама Дамаск, Хомс и Хама.
Нигерија
О страдању у Нигерији једва да се и гдје може прочитати. Са преко 200 милиона становника, ова земља већ годинама носи неславну титулу једног од најопаснијих мјеста за хришћане на планети. Док свјетски медији ријетко извјештавају о свакодневним ужасима, хиљаде вјерника губи животе, домове и слободу само због своје вјере.
Главни починиоци овог крвавог таласа су екстремистичке групе попут Боко Харама и Исламске државе Западне Африке (ИСВАП), као и милитантна Фулани милиција, који циљано нападају хришћанске заједнице, пале цркве, убијају вјернике, отимају жене и дјецу и масовно протјерују становништво са њихових огњишта.
Насиље је најизраженије на сјеверу и у Средњем појасу Нигерије, у државама Борно, Адамава, Плато и Бенуе, али се у посљедњих пет година проширило и на југ. Само у првих 220 дана 2025. године убијено је преко 7.000 хришћана – просјечно 30 до 35 жртава дневно – уз уништење више од 19.000 цркава, расељавање више од 1.100 хришћанских заједница и отмицу око 600 свештеника.
Напади су често изненадни и брутални: милитанти упадају у села ноћу, пале куће и храмове, убијају оне који покушавају да побјегну. Посебно су на мети жене и дјеца, који се отимају и присиљавају на брак или ропство. Само у јуну 2025. Фулани милиција напала је село Јелвата у држави Бенуе, убивши око 200 хришћана, већином избјеглица смјештених у католичкој мисији. Многе жртве спаљене су живе, а преживјели су патили од епидемије колере у избјегличким камповима.
У априлу исте године, ИСВАП је преузео одговорност за серију напада на хришћанске заједнице у Адамави и Борну, док је у Плато држави убијено преко 60 хришћана у седам села. Августа, Фулани екстремисти убили су 15 хришћана, укључујући жене и дјецу, у нападу мачетама и ватреним оружјем у Чакфему. У септембру је у Енугу убијен свештеник Фр. Матјев Еја, један од више од 350 свештеника отетих од 2023. године.
Влада Нигерије оптужена је за пасивност, док починиоци ријетко бивају процесуирани.
Коптски мученици
Сви памтимо стравичне снимке обезглављивања људи у наранџастим комбинезонима и мук свјетске јавности. То није био ни почетак ни крај страдања древних хришћана у Египту, Копта.
Копти, као древни народ Египта, историјски не сматрају да су арапског поријекла, већ да су потомци цивилизације старих Египћана, са дубоким фараонским коријенима. Ријеч „копт“ потиче од старогрчког назива за старосједиоца Египта. Потомци су хамитских Египћана који, ни након арапских ни турских освајања, нису прихватили ислам. Копти и данас чувају свој језик у богослужењу Коптске оријентално-православне цркве.
Хришћанска заједница у Египту је била бројна већ у 1. вијеку, а вјерује се да је апостол Марко био први просветитељ и архиепископ Коптске цркве. Иако су арапска освајања у 7. вијеку у почетку оставила простор за хришћански живот, током 7. и 9. вијека, као и у вријеме Мамелука након крсташких ратова, прогон се појачавао, манастири су пљачкани, а иконе и фреске уништаване.
Данас у Египту живи око милион Копта, али су често на мети напада и државног притиска. Обнова или изградња цркава је готово немогућа, а напади на Копте су учестали. Током устанка 2011. године египатска војска је тенковима газила демонстранте, при чему је настрадало 28 Копта – догађај познат као „масакр Масперо“. Међународне комисије за људска права данашњи прогон Копта означавају као системско угњетавање које носи елементе геноцидне намјере.
Етиопија
Етиопија, једна од најстаријих хришћанских нација свијета, данас свједочи ескалацији прогона. Иако хришћани чине око 60% становништва, посљедње три године донијеле су жестоке нападе на цркве у Тиграју, Амхари и Оромији.
Конвертити из ислама и они изван Етиопске православне цркве трпе интензиван притисак породица и заједница – социјалну изолацију, ускраћивање приступа ресурсима и пријетње смрћу.
У 2025. години напади на цркве постали су учесталији: у јуну су исламистички милитанти у Оромији уништавали домове и храмове с циљем да „елиминишу хришћанство“. У септембру исте године, више од 35 хришћана остало је без жетве, доведено на руб глади.
Судан
Судан, земља са око 49 милиона становника, представља једно од великих стратишта за хришћане. Са свега 4–5% хришћанске популације, они суочени су са државном репресијом, исламистичким екстремизмом и хаосом грађанског рата који траје од 2023. године.
Сукоб између Суданских оружаних снага (САФ) и Снага брзе подршке (РСФ) довео је до хуманитарне катастрофе. Хришћани су често директне мете: цркве, школе и болнице бомбардоване су, а хришћанска села изложена масакрима. Исламистички елементи унутар РСФ-а, повезани са џихадистима, отимају и присилно исламизују заробљене.
Прогон има дубоке коријене у политици исламизације коју је спроводио бивши режим Омара ал-Башира. Током осамдесетих и деведесетих година стотине хиљада хришћана је убијено, а многи су избјегли у Јужни Судан, који је 2011. стекао независност управо због прогона. Данас, регије као што су Нуба планине, Дарфур и Кордофан и даље трпе систематско насиље, укључујући бомбардовања, отмице и присилне конверзије. У фебруару 2025. године РСФ је наставио масакре у Дарфуру и Нуба планинама, гдје су читава насеља етнички и вјерски очишћена.
Нигер
У западној Африци ни Нигер није поштеђен страдања хришћана. У земљи са око 28 милиона становника, од којих је преко 95% муслимана, хришћани чине свега 0,2% – око 69.000 људи. Ова мала заједница, углавном концентрисана у урбаним центрима попут Нијамеја, суочава се са све већим прогоном, посебно након војног пуча у јулу 2023. године, када је генерал Абдурахман Тјани преузео власт.
Политичка нестабилност створила је вакуум у којем џихадистичке групе попут Боко Харама, ИСВАП-а и филијала Ал-Каиде несметано шире терор. Само у посљедњој години убијено је најмање сто хришћана, уништено преко стотину објеката, а на хиљаде је протјерано из својих домова. У руралним областима екстремисти контролишу приступ води и здравственој њези, користећи глад и страх као оружје.
Србија, Косово и Метохија
И ако је наш народ још од Призренске лиге био системтски сатиран кроз различите историјске фазе. Страдалнос се није зауставила, сем кратког предаха под Краљевином Југославијом. Тероризам, убиства, прогони, али и паљење светиња и етничко чишћење су нешто што је обиљежило српску завјетну Голготу, Косово и Метохију. Срби су као народ многострадални, посебно у прошлом вијеку од Јасеновца, Пребиловаца нема простора гдје наш народ није страдао. Сада и ако мањине у сусједним земљама и ако практично Срба нема опет се се руше српска гробља, као свједочанство и спомен на то ко је живео на тим просторима. Што је само дио шире конверзије и корјења новог националног идентитета. Покушај напада на Српску Цркву у Црној Гори и пасивно-духовни отпор су успорили процесе за сада на том пордручију. Свакако су пристуни изливи и шовинистички испади људи који себе дефинишу као тзв. Вјернике Црногорске Цркве, атнифашисте и поклоне Секуле Дрељевића и Крста Зрнова Поповића (и ако је око потоњег само ријеч о грубом фалсификовању историје). Напади на повратнике у Федерацији Босни и Херцеговини уз напада не имовину, надгорбне споменике су изазвали чак и реакцију међународних инститијица које су по правили ријетко на страни нашег народа, ма колико он био сатиран систематски и плански. Но, свакако најболнија рана јесте духовна колијевка Косово и Метохија. У времену хипер продукције информација забораваља се колико Срба лежи у казаматима у јужној покрајини. Како ни дјеца нису поштеђена, и како су пуцали чак и на најмлађе. Следећа фаза након отворених актова репресије, обрачуна напада на светиње и УНЕСКО културну баштину јесте систематско гашење свих институција, сада и здравства и школства. Тихи егзодус и патања на коју не само да је свијет њем него и ми, што нас чини саучесницима који прегласно ћуте.
Небојша Лазић, теолог
Главни уредник Компас инфо
