Дани који слиједе пред нама доносе посебна искушења, али и прилику да будемо бољи. Да се уздигнемо изнад тренутног стања – подвиг, као основа хришћанске аскезе. Бити бољи него што јесам, тежити ономе како ме у коначници Бог види, а не како ја видим себе. То значи искористити пуни потенцијал. Савремени човјек, који је у константном сукобу са вјечношћу у недостатку времена, дезоријентисан и изгубљен презасићен информацијама, осјећа духовну празнину. Онтолошку празнину данашњи човјек има потребу да попуни, али не успијева и тако упада у зачарани круг жеља, апетита, душевне алавости, гордости – и све то опет постаје самољубље. Брзина протока информација ствара духовни немир и унутрашњу самоћу; човјек у свом животу постаје статиста.
У једном тренутку долази до обрачуна са самим собом – не прави се компромис између онога што желим и онога што јесам, сада и ту. Док смо гладни љубави, имамо потребу да то пројектујемо кроз хедонизам и самољубље. Можда је глобална пројава физичке гојазности само одраз унутрашње глади. Љубав коју треба да пружамо једни другима, као бића заједнице, ми аутопројектујемо сами на себе. Јасно је да је садашњи човјек у сукобу, прије свега, са самим собом. Своје биће је подредио самом себи, што постаје узрок и предуслов несреће. Задовољан технолошким напретком, човјек постаје роб духа времена и робује стварима. Бездушан човјек, који је загубио душу да би стицао, постаје малодушан, равнодушан и, на крају – библијски речено – сиромашан духом.
Господ је упозоравао да је богаташима теже ући у Царство небеско, и заиста јесте – не због самог богатства, него зато што оно постаје дистракција од душе која вапи Богу. Човјек, створен по подобију Божијем, позван да се уподоби вјечности, долази у онтолошки сукоб са собом – зато се изгубио и једини је кривац за срозавање своје душе.
„Љуби ближњег свог као самога себе“, заповиједа нам Господ у Јеванђељу. Али, шта ако не љубимо ни себе – како ћемо љубити друге? Ријетко ко обраћа пажњу на то да, да бисмо љубили друге, морамо имати и здраву љубав према себи – не ону идолопоклоничку, каква хара нашим временом, него истинску, неоптерећену. Љубав је читав емоционални језик споразумјевања, и ако тај језик не познајемо, не можемо се споразумјевати. Не схватајући нас саме, не схватамо ни друге, па долазимо у општи сукоб. Тако не видимо брата и ближњег у нашем окружењу, него конкуренцију. Не видимо грешке које бисмо и сами могли направити, него проналазимо само оправдања за себе. У таквој констелацији стања, човјек нема потребу за подвигом и напредовањем, него се ваља у свом гријеху, тражећи оправдање за себе и стално ратујући са другима. Мир и смирење тада постају само фразе и флоскуле које се понављају као мантре, без истинске потребе да буду суштинске. Недовољно помирени са собом, према другима наступамо без праштања и тако разбијамо заједницу на честице које лутају сферама друштва – опет као малодушне јединке, озлојеђене на себе и друге. Човјек из душе износи оно што има; ако је у сукобу са собом, не може бити измирен ни са другима. Дисфункционалност међуљудских односа означава поремећени поредак ствари.
„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом.“ Али шта ако нам је срце отврдло? Како спознати Бога, ако не љубимо ни ближње ни себе? Онда идеја о Господу постаје само једна апстрактна и далека чињеница. Прелест је честа појава, па тако људи који не воле ближње тврде да воле Бога. Самообмана је очигледна – много је лакше вољети некога ко није ту поред нас и са ким немамо однос, него ближње који нам сметају у сопственом самољубљу. Због комерцијализације духовности, која нас осиромашује, постајемо идолопоклоници. Клањамо се себи, свом „ја“, које постаје императив и одредница нашег унутрашњег немира и односа према другима. Није случајно да је идолопоклонство забрањено још Божијом заповијешћу, јер нико не може служити двојици господара. Лицемјерна тада постаје вјера у Бога, ако више љубимо себе него Њега. Онда нам је самољубље мјерило односа према Богу – што значи да Бога не волимо, него смо поклоници из страха за сопствену егзистенцију. Као такви, не можемо се истински ни молити, јер је тешко и неистинито злом слуги рећи: „Оче наш…“
Лијек постоји. „Овај род се изгони постом и молитвом“, а прави је час да чујемо ријечи канона Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.“ Уздигнимо се из колотечине смрти, измиримо се са собом и ближњима – само такви можемо тражити опроштај од Бога, као што и сами праштамо дужницима својим. Дани поста и молитве треба да буду дани у којима се преиспитујемо – ко смо, са ким смо и Коме идемо у сусрет. Само измирени, можемо тражити опроштај.
„Треба да се сјећамо да онај ко љуби Бога, тај љуби и ближње“, каже Свети Јован Богослов.
„Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.
О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у… pic.twitter.com/YRMJDbreJU
— Севастократор (@Sevastokrator3) March 18, 2024
