Данас се навршава 103. година од смрти Петра I Карађорђевића, краља Србије који је предводио државу у време великих ратних победа у периоду од 1912. до 1918. године. Доба његове владавине често назива периодом највећег успона савремене српске државе.
Петар Карађорђевић, Карађорђев унук, потоњи омиљени краљ Србије, рођен је 11. јула 1844, пре 180 година.
Владавина краља Петра I (1903-1921) обично се истиче као период најстабилније демократије у историји Србије. Такође, управо у време његове владавине Србија је остварила велике ратне победе од 1912. до 1918. у два балканска и Првом светском рату, мада је од љета 1914, земљу заправо водио престолонаследник Александар, тада у својству регента.
Круна, велики врхунац владавине краља Петра I Карађорђевића било је стварање нове државе, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године.
Петар Карађорђевић рођен је у Београду. Отац, кнез Александар налазио се на престолу Србије од 1842. године.
Послије 1858. године , уследила је емиграција, пошто је Светоандрејском скупштином те године његов отац оборен. На чело тадашње Кнежевине Србије доведен је поново књаз Милош Обреновић.
Петар се потом школовао у Швајцарској, затим Француској. Завршио је војну академију Сен Сир, односно Вишу војну академију.
Учествовао је у Француско пруском рату 1870/1871. Одликован је Легијом части.
Био је добровољац у босанскохерцеговачком устанку од 1875, под именом Петар Мркоњић. Далеко сећање на учешће Карађорђевог унука у устанку против Турака остало је у имену крајишке варошице Мркоњић град. Место је тако названо по почившем краљу 1924. Претходно име било је Варцар Вакуф.
Повратак на престо
Пошто је после Мајског преврата 1903. Народна скупштина донела одлуку да позове Карађорђевиће, нови краљ који је до тада живио у Женеви, убрзо се нашао у Београду. Имао је тада 59 година.
То ипак није био тако пријатан момент како се на крају испоставило. Крвави преврат, када су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга, маја односно јуна 1903, ужаснуо је оновремене европске дворове, али и јавност.
Краљ Петар је тако на престо Србије ступио у сенци тешких оптужби и бројних захтева званичника више европских земаља да учесници у преврату буду кажњени. Пре свега је захтевано да буду уклоњени са звучних позиција којих су се дочепали по успешном преврату.
За разлику од последњих Обреновића Петар I био је народски краљ. Држао се непретециозно, чак скромно. Био је то двор лишен великог сјаја, ма чега помпезног.
Притом, због надобудног и самовољног понашања више официра превратника из 1903, првих година после преврата краљ се понашао врло уздржано, углавном излазећи у сусрет њиховим каткад сасвим непримереним захтјевима. Поступно је ипак наступила нормализација.
Паралелно, пошто је на снази био мало измењени устав из 1888, а владар није наметао своју вољу у унутрашњој политици, него је допустио потпуни, дотад незабиљежени парламентаризам, његова популарност је расла. Народ га је поступно прозвао Чика Пера.
Понашао се у складу са начелима које је деценијама раније прокламовао. Неретко је помињано да је превео и објавио, познато дело Џона Стјуарта Мила „О слободи“. Књига је иначе штампана у Бечу 1868. године. Бавио се такође успешно сликарством, затим фотографијом.
Период његове владавине српска историографија описивала је као време најузорније парламентарне демократије.
Економски и војни успеси
За тај период везан је такође економски успон Србије, како зачеци индустријализације тако и фискална стабилизација. Поред економске блокаде коју је увела Аустроугарска, познатог Царинског рата, озбиљни предузетници какве је Србија тада имала пронашли су начин да отворе нова тржишта на која су надаље пласирали робу. Изграђен је такође низ нових предузећа из домена индустрије, рударства, трговине, финансијске институције.
Када је избио Први свјетски рат, пошто се земља нашла у страховито тешким приликама, иначе исцрпљена балканским ратовима, краљ Петар одлазио је на прве линије фронта, што се одразило на морал трупа.
У најтежим данима Србије, 1915. године, приликом повлачења преко планинских врлети од Косова и Метохије пут Јадрана, стари краљ се, иако сасвим онемоћао, повлачио заједно са војском.
Успело му је да из личних средстава, по цену великих одрицања, подигне задужбину, цркву Светог Георгија на Опленцу у Карађорђевој Тополи, где су надаље сахрањивани Карађорђевићи.
Иако се реално са власти повукао љета 1914, на престолу се званично налазио до смрти августа 1921. Народна скупштина додијелила му је звање Ослободилац, као што је његовом наследнику краљу Александру, који је предводио земљу и војску све вријеме до великих побједа 1918, додијељено звање Ујединитељ.
