Осим сјајне глуме Тихомира Станића, дијалога и генерално, одличног приказивања епохе, серију „Нобеловац“ дефинитивно је обележила и музика, а нарочито песма „Кад ја пођох на бембашу“ која се чује у уводној и одјавној шпици, као и у појединим сценама. Мелодија није изабрана случајно!
Аутори серије дуго су се припремали за овај пројекат. Проучавали су Андрићев живот, његову приватну архиву и дела, као и животе људи са којима је био најближи. Зато је већина онога што гледаоци имају прилику да виде у серији или историјски тачно или има јако дубоко значење и симболику за разумевање нашег Нобеловца.
То је случај и са песмом „Кад ја пођох на бембашу“.
Севдалинка која је стигла до Шведске
Реч је о познатој севдалинки која је један од музичких симбола Сарајева. Верзију која се чује на одјавној шпици серије пева Даница Крстић, док се за њене најпознатије извођаче сматрају Нада Мамула, Химзо Половина, али и џез трубач Душко Гојковић и, у новије време, Амира Медуњанин.
„Кад ја пођох на бембашу“ била је једна од омиљених песама Иве Андрића. Баш због тога, управо ова мелодија из његове родне Босне, могла се чути 10. децембра 1961. на банкету у Златној сали Градске куће у Стокхолму након што је југословенском писцу уручена Нобелова награда за књижевност.
Из истог разлога, хор мадригалиста Стокхолмског универзитета на српском је отпевао и композицију Јосипа Славенског „Ој, јесењске дуге ноћи“, а након тога Иво Андрић је, у име свих лауреата те године, одржао данас чувену поздравну беседу, касније објављену у оквиру Андрићевих Сабраних дела под насловом „О причи и причању“.
Причa кaже дa је том приликом писац са собом у Шведску понео и плочу са композицијом „Марш на Дрину“ након чега је она постала позната широм света.
Занимљиво порекло песме „Кад ја пођох на Бембашу“
„Кад ја пођох на Бембашу“ има корене у традицији Јевреја сефарда који су из Шпаније дошли и настанили се у Босни. Њен текст пева се уз мелодију сефардске песме „El Dio Alto“ која се од давнина изводила у синагогама током многих јеврејских празника, а код овог народа постоји и љубавна песма „Mi kerido, mi amado“ („Мој драги, мој љубљени“) која се пева на исту мелодију.
Чешки музиколог Људевит Куба који је проучавао и сакупљао народне мелодије Босне ју је крајем 19. века први записао, а његов нотни запис пратиле су и речи: „Кад ја погјем на бендбашу на воду…“
И тако је песма стигла све до данашњих дана.
Још једна веза Андрића и „бембаше“
Старије Сарајлије ће вас и данас исправити – не каже се „бембаша“ него „беНТбаша“. У питању је турцизам настао од речи „бент“ која значи „насип“ или „брана“ и речи „баша“ која означава „чело“, „главу“, али и „старешину“. Спајањем ове две речи настала је „бентбаша“, а данас све чешће и „бембаша“ – главна брана, главни насип.
Бентбаша је део Сарајева који прати ток реке Миљацке. У време настанка града овде су се налазили млинови и мензилхане (гостионице), али и ћуприја од јарећих мехова чију изградњу је наредио Омер-паша Латас – османски паша кога је у свом истоименом роману заувек овековечио управо Иво Андрић.
