Једна врло важна лекција из пољопривреде је: земљиште је необновљиви ресурс.
Узмимо за пример Војводину, у којој се по подацима из последњег Пописа пољопривреде налази готово половина коришћеног пољопривредног земљишта у Србији.
Садржај хумуса у војвођанском земљишту, иначе један од важних показатеља квалитета земљишта, у последњих 60 година опао је са 5% на свега 2–3%, преноси Клима 101.
Овај податак нам указује да је стање земљишта у Србији озбиљно нарушено и да је све мање у могућности да одговори захтевима интензивне производње, али и све израженијих климатских промена.
Климатске промене и квалитет земљишта
Наиме, што је земљиште лошијих карактеристика, тиме се теже одупире климатским променама које се последњих година манифестују кроз екстремне периоде суше и високих температура, до периода са обилним падавинама у кратком року. Самим тим, климатске промене у комбинацији са лошим управљањем земљиштем доводе до озбиљнијих последица на стање земљишта.
Интензивна производња и последице по земљиште
Квалитет земљишта у Војводини нарушен је интензивном пољопривредом, а том процесу данас доприносе и климатске промене.
Интензивна пољопривредна производња која је почела да се примењује шездесетих година прошлог века тзв. зеленом револуцијом допринела је повећању приноса по јединици површине.
Употреба трактора и прикључних машина од половине прошлог века смањивала је рад човека и повећала укупан учинак, али је и довела до интензивнијег превртања земљишта, сабијања, промене структуре земљишта, подстицања већег губитка угљеника у атмосферу.
Поједностављен плодоред и монокултура
Развој и све већа примена механизације у пољопривреди пратио је растуће потребе тржишта за храном, које су до данас присутне и које су диктирале и промене у одабиру врста које ће се гајити, па је временом плодоред постајао једноставнији.
То значи да се број врста које су се смењивале на парцели смањивао, а често се примењивала и примењује се монокултура – смењивање истог усева на парцели. Последица тога је да је површина земљишта увек неколико месеци без биљног покривача и изложена бројним спољашњим утицајима.
Процењено је да се дејством ветра у току једне године односи око једне тоне површинског слоја земљишта са једног хектара. Ово, уствари, значи стално смањење слоја земљишта које је плодно, најактивније и које представља извор живота за биљке нарочито у првим фазама живота.
Зашто долази до ерозије?
Биљни покривач представља заштитни слој земљишта од сунца, ветра, падавина. Међутим, ратарска производња као најзаступљенија на ораницама се од половине 20. века до данас усмеравала ка гајењу неколико врста које се смењују на парцели.
У тој смени усева, земљиште је у појединим периодима године без усева чиме је изложено сунчевим зрацима, ветру, високим температурама, јаким пљусковима.
Дејство ветра је посебно изражено у равничарском делу, где је и услед недостатка пољозаштитних појасева, површина „погодна” за одношење слоја земљишта са једног подручја на други. Шире посматрано, однети слој се премешта на неки други, али је проблем што добар део тих финих честица доспева у водотокове и на тај начин се трајно губи.
Утицај на биодиверзитет и примену пестицида
У оваквим условима мења се и целокупан живи свет који је у директном или индиректном односу са ораничним површинама. Повећава се бројност и штетних инсеката, а тиме и потреба за применом пестицида како би се усеви сачували и остварио што већи и бољи квалитет приноса.
Минерална ђубрива и пад примене стајњака
У циљу добијања све већих приноса, стваране су нове сорте и хибриди које, да би испољиле свој висок генетски потенцијал, захтевају знатно повољније услове гајења. Због тога је расла и употреба минералних ђубрива.
Међутим, без обзира на позитивно дејство које имају, временом се јавио проблем њихове неадекватне примене у погледу праве врсте и, још више, количине ђубрива.
Као последњи у овом низу резултата интензификације производње, а са друге стране можда и међу најзначајнијима, јесте изразито смањење примене стајњака и других органских ђубрива. Како је сточарство у великом паду већ деценијама, количина доступног стајњака, па тиме и његова примена, су годинама опадали.
Принципи регенеративне пољопривреде
Регенеративна пољопривреда у центар пажње ставља очување земљишта, као једног од важних необновљивих природних ресурса. У питању је скуп пракси и агротехничких мера којима се утиче на побољшање целокупног стања земљишта.
Ове мере имају за циљ да побољшају здравље земљишта, повећају отпорност на климатске промене и природну равнотежу у агроекосистему.
Принципи регенеративне пољопривреде су: Одлучност произвођача да започне примену, неузнемиравање земљиште (минимална обрада или директна сетва), стална покривеност земљишта, жив корен током целе године, разноврсност биљне производње и укључивање сточарства и примене стајњака.
Покровни усеви и биодиверзитет
Ово се најчешће остварује здруженом сетвом, као и увођењем покровних усева у плодоред. Најзаступљенији покровни усеви су сточни грашак, грахорице, детелине, раж, овас и друге врсте, најчешће као мешавине.
Активнији корен током целе године и повећање садржаја органске материје доводе до веће бројности и разноврсности микроорганизама у земљишту.
Потреба за пољозаштитним појасевима
Већи биодиверзитет би био и постојањем пољозаштитних појасева или применом агрошумарства. Они смањују дејство ветра и представљају природна станишта за птице и ситну дивљач.
Ипак, сточарство је најзахтевнији елемент
Шести принцип — укључење сточарства — најтеже је применити, па је због тога примена компоста као органског ђубрива све важнија. Овим се побољшава активност микроорганизама и капацитет земљишта да задржи воду и хранљиве материје.
Подршка регенеративној пољопривреди у Србији
Недавно основани Савез за регенеративну пољопривреду, уз важне научне пројекте, започео је да заговара ове принципе. Један значајан пројекат за Панонску низију је ClimaPannonia, којим руководи Пољопривредни факултет у Новом Саду.
Савез је формиран на иницијативу Удружења Еко иновације на Балкану, а оснивачи су и Пољопривредни факултет у Новом Саду, GiLab доо, Институт за развој и иновације, уз подршку пољопривредника Флоријана Фаркаша.
Будућност пољопривреде је у одрживости
Пољопривредно земљиште је добро од општег интереса за једну државу. Да би Војводина и даље била „житница”, западна Србија подручје малина, а Топлички округ подручје облачинске вишње и шљива, потребно је одрживо управљање земљиштем, паметна улагања, али и модернизација производње.
