Пре 109 година, на Бадњи дан и Божић у околини Мојковца вођена је чувена Мојковачка битка која ће остати упамћена по невероватној храбрости црногорске војске.
Црногорска војска је тада зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се преко делова Црне Горе повуче ка Јадранском мору, а касније према Крфу. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе. Она касније, 1918. улази у састав Краљевине Југославије.
Легендарна Мојковачка битка представљала је завршну фазу војне операције црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца од октобра 1915. до јануара 1916. године. Санџачком војском Краљевине Црне Горе, која је на Мојковцу бројала 6.500 слабо наоружаних војника, командовао је чувени сердар Јанко Вукотић.
Централне силе – Аустроугарска, Немачка и Бугарска – у октобру 1915. године напале су по трећи пут Краљевину Србију. Њен једини јак савезник тада била је Црногорска војска, која је држала фронт од Вишеграда узводно Дрином и Таром. Тиме је српској 1. Армији, а касније и целокупној српској војсци, штитила не само леви бок од Аустроугара већ јој је и пружала сигурну одступницу ка Јадранском приморју.
Славна епопеја
Славна епопеја Санџачке војске, најјаче црногорске формације која је имала значајну улогу у повлачењу српске војске, започела је 22. октобра 1915. и трајала све до 25. јануара 1916. године. Санџачку војску предводио је најспособнији црногорски генерал сердар Јанко Вукотић. Он је са Санџачком војском четрнаест дана водио тешке битке с Аустроугарима код Вишеграда. А тада је стигла наредба да се брани Санџак. Српска Врховна команда упутила је у новембру 1915. године захтев црногорској команди да пошто-пото заштити Санџак од продора непријатеља. Ако се Санџак не одбрани – све је изгубљено, стајало је у наредби која је стигла до Вукотића. Санџачка војска штитила је тада два правца – од Ужица ка Кокином Броду и од Ивањице ка Сјеници. Фронт се са 80 км првобитне ширине продужио на 160 километара.
На другој страни Херцеговачки одред црногорске војске успешно је блокирао покушаје Аустроугара да продру од Билеће. За све то време српска војска, опкољена са свих страна непријатељима, повлачила се уз борбу ка југу. Црногорске снаге су тек 20. новембра 1915. почеле да одступају. Штаб Санџачке војске напустио је Пријепоље и пребацио се у Колашин.
Како би се осигурало српско повлачење у Црну Гору, Санџачка војска је уз садејство српског одреда у Андријевици 17. децембра 1915. заузела одсудне положаје за одбрану код Мојковца на Тари. Издата је наредба да се „положаји на Тари имају бранити најодсудније до последњег човека”. Тешке борбе вођене су на Мојковцу и Тари до краја децембра и две аустроугарске дивизије су заустављене.
Нова офанзива непријатеља против 6.000 бораца црногорске и српске војске започела је 6. јануара 1916. године. Према аустроугарским изворима, црногорски општи напад 7. јануара, на православни Божић, био је силовит. Борбе су настављене и 8. јануара. Исти извори наводе да су Црногорци тада били победници.
Велика жртва за српство
Црногорска војска је у тим борбама имала 164 погинула и 281 рањеног војника. Непријатељ је имао троструко веће губитке. Санџачка војска остала је непоражена на бојном пољу и тек актом капитулације Црне Горе престала је да постоји.
Почетком јануара 1916. године српска војска је већином била у околини Скадра. Циљ тромесечних борбених напора у потпуности је испуњен – српска војска се безбедно повукла на обале Јадранског мора. Краљ Александар је после рата у знак захвалности за исказани хероизам произвео Јанка Вукотића у чин армијског генерала.
Мојковачка битка остала је упамћена у историји као „српски Термопил“.
