О Хрватима неку реч да кажемо. Нека им Бог подари покајање ако за то још времена има, јер покајање је нешто велико, оно нас чини људима, а непокајање монструмима и неманима. Покајање је велики дар Божији јер блудног сина враћа оцу и брата брату и ближњему, што значи да враћа заједници људи а тиме љубав.
Хтео бих да истакнем да су Хрвати кроз историју прошли разне духовне периоде. Ја бих да истакнем један од њих, то јест рани период, кад су се они дуго борили за свој словенски идентитет и своје писмо глагољицу, коју су примили од словенских мисионара Кирила и Методија. Треба истаћи да православни мисионари никада у својој мисији нису наступали као трговци или људи од интереса. Они су проповедали аутентичну Реч Божију и за то нису тражили никакво богатство, нити су било шта друго узимали.
По речима великог Никодима Милаша Хрвати су такође примили Православље у време словенских Апостола Кирила и Методија, али је на то Рим брзо реаговао покушавајући да спречи приближавање, колико Православља, толико и словенске писмености и културе практично у своја предграђа. Из тог разлога Рим ће покренути кампању против мисије словенских апостола Кирила и Методија оптужујући их да проповедају на народном, говорном језику. Римљани су већ тада сматрали да је проповед Јеванђеља могућа и дозвољена само на три освештана језика: латинском, грчком и хебрејском. Такво учење у Православној Цркви није прихваћено, него је окарактерисано као јерес, тзв. Тријезичка јерес.
Успех мисије Словенске браће, како у Моравској тако и у свим словенским земљама где су проповедали, увелико се приписује чињеници да су они Јеванђеље проповедали на народном језику, што је била већ освештана црквена и апостолска пракса. Међутим, „горда обрва“, како некада давно рече свети Василије Велики, није благонаклоно гледала на мисионарски рад Словенске браће, па ће се њима организовано супротставити, не само на просторима где живе Западни Словени, већ идући све до Бугарске. Ту ће доћи до највећег сукоба латинских и словенских мисионара. У овој борби се посебно истакао свети Фотије Патријарх Цариградски, спречавајући да се латинска јерес о двојном исхођењу Духа Светога и од Оца и од Сина (Filioque), прошири у Бугарској али и у свим другим земљама које су примиле свето Православљ
Та борба се водила и у Хрватској између тзв. латинаша и глагољаша у Истри и Приморју и трајала је више од 100 година. Рим је донео одлуку да по сваку цену спречи продор словенског језика и Православља на њихове просторе. Због тога су наредили насилно увођење латинског језика у богослужење Католичке цркве на просторима Истре и Далмације. Што се тиче Хрвата, они се нису лако одрицали свога словенског писма глагољице, па је због тога борба тако дуго трајала. Када се поменутом дода и сукоб који је Римокатоличка црква у то време водила против Лутерове Реформације у 16. в, то додатно усложњава ситуацију на просторима западног хришћанства. Познато је да је тај тридесетогодишњи рат између Католика и Протестаната био страшан и узео многе жртве, и последице су на обе стране биле велике. Тај рат је јасно показао како велику опасност у себи носе евентуални верски ратови. У њима се нису штедели ни храмови, ни светиње, ни људски животи, изгледало је да су ти ратови вођени до потпуног истребљења једних или других. Рим је у том ратном периоду на свим просторима своје црквене надлежности забранио деловање како Реформације тако и Православља.
У Хрватској у великој борби између латинаша и глагољаша, треба рећи да то није била у питању само борба за богослужбени језик, него је она имала много шири значај. Радило се о очувању националног идентитета, језика, писма и културе. Римокатолици су се залагали за ширу употребу латинског језика, до те мере да он постане службени језик Католичке цркве. Хрватски народ, будући везан за своје писмо глагољицу, није га се тако лако одрицао. Међутим, римски емисари су успели да придобију једног бискупа у Истри који је у потпуности прихватио да служи и проповеда на латинском језику. Тако ће тај процес латинизације, који је вођен директно из Рима, мало по мало прихватити најпре римокатоличка јерархија (због утицаја и претњи), али се полако тај процес ширио и у хрватском народу и почео да доноси своје плодове. То све је подразумевало стварање новог идентитета код Хрвата, припадност Западу, Царству Карла Великог и Римокатоличкој цркви.
После победе латинаша у Хрватској, већина хрватског народа је била полатињена и прихватила латински типик богослужења. Латинаши су онда кренули на њихове најближе суседе, а то су били Православни Срби. Латини су покушали и њима да наметну латински језик и римско правило богослужења. Међутим, то Срби нису хтели да прихвате па су због тога на разне начине шиканирани и прогањани са својих вековних огњишта у Истри, Ријеци, Приморју и Далмацији
Пошто су Цариград и Византијско Царство у то време трпели велике невоље и нападе од Турака, они су се обратили Западу, папи и западним царевима да им у тој борби помогну, јер су Турци били много надмоћнији. Али је папа као папа и то искористио као прилику да уцени Православну Цркву захтевајући од ње да прво прихвати Унију. Тако су у средњем веку настале две Уније: Лионска и Флорентинска које нису донеле никакво добро Православљу, нити су оправдале своје оснивање. Папи је био једини интерес да Православна Црква прихвати Унију са Римом. Пошто су покушаји оснивања Уније пропали, Турци Османлије су ту ситуацију искористили и успели да 1453. године освоје Цариград. После тога ће наступити по злу познато петовековно ропство под Турцима свих православних народа на Балкану. Православни народи више нису имали никакву заштиту као део византијског Царства, а народ ни по коју цену није хтео да прихвати папску Унију, а тиме и „помоћ“ са Запада.
20. век, од многих Отаца назван и веком Откровења или веком ратова, нашем српском народу донеће страшна страдања и то највише од својих најближих суседа и некада исповедника исте православне вере – од Хрвата. У Првом и Другом светском рату Срби ће изгубити више од половине свога становништва. Хрвати су већ у Првом светском рату почели градити логоре за Србе, као што је био Добојски логор (1915). У Другом светском рату настају и нови логори: Паг, Јадовно, Глина и највећи логор смрти на Балкану – Јасеновац. Поменути логори ће прогутати милионе људи, чија је најчешће једина кривица била што су Срби. Није случајно да су свети Оци 20. век назвали апокалиптичким веком, наговештавајући у њему библијска страдања. У оба светска рата страдало је сто милиона људи, а градови и села по читавом свету су претварани у прах и пепео.
Када се свему реченом дода недавни прогон, око 150.000 Срба из Книнске Крајине који пред очима читаве Европе и света бише протерани из демократске и проевропске Хрватске – ником ништа. Данас памтимо само непрегледне колоне возила, трактора са старцима, женама и децом, а неким од тих возила су управљала и деца млађа од десет година, да би живу главу спасили. У Хрватској је за време те редарствене ослободилачке акције ХВ побијено више од 2500 људи, а од они којих су остали у Хрватској многи су били старији и од 90 година, међутим, и као такви су били опасни за нову хрватску демократију. То се све збивало у рату деведесетих година прошлог века, и оно што је трагично, 30 година после тога рата, Срби који су вековима живели на просторима Хрватске су сада сведени на тзв. Туђманов проценат. Тренутно у Хрватској живи 2 до 3% Срба.
Уместо закључка
Сматрамо да бисмо требали да завршимо ово слово о Хрватима истим речима којима смо и почели – покајањем. Неко од Отаца је рекао да је покајање цвет људског поштења. Покајање нас људима чини и преображава човека у боголико и христолико биће.
Пошто смо се кратко осврнули на страдање и трагедију Срба у новијој историји у Хрватској, надамо се и молимо Богу да ће неко од Хрвата, а и Срби, прочитати овај текст и да ће ако су хришћани решење тражити у покајању. То је са хришћанског аспекта једино решење, међутим, можда и најтеже, јер се данашњи свет удаљио од хришћанског поимања смисла човековог живота на земљи. Данас смо сведоци, како извештавају медији, да поједини људи, иако су извршили стравичне злочине, нпр. побију деведесеторо недужних људи на улици (Брејвик), или десетине својих пријатеља у школи или на факултету, и када их питају да ли се осећају кривима – они одговарају да нису криви. Ти нам примери и многи други слични не остављају простора за оптимизам.
Данашњи људи су изгубили дар покајања и они по својој гордости и спаљеној савести увек у другоме траже и налазе кривца, а никад у себи. Ако се на такав начин буде гледало и судило о прогону, егзодусу Срба из Хрватске, као и на свеукупну трагедију која их је задесила, плашимо се да ће се мали број људи хришћански покајати због тога. Они ће се изговарати и изговоре за своје сопствене злочине и грехе проналазити у другима.
Шта да кажемо за најновију подземну Олују коју Хрвати недавно покренуше са циљем да и српске кости из њихових гробова из Хрватске избаце. Неко ће рећи, то нема ни на филму. Заиста нема, али то је тренутно збиља у Хрватској. И поред свега тога морамо подсетити и њих и све људе да Бог постоји и да ће Он Својим Праведним Судом, Судом Јеванђеља Свога судити свету, свакоме роду и колену и свакоме човеку. Варају се они који мисле да су мало злочина на земљи учинили. Мисија Цркве Христове у свету, мисија Православља је да све људе позове на покајање, док још има времена. Ко има уши да чује, нека чује шта Дух говори Црквама.
