Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије о посту:
Пост – промјена философије живота
Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици.
„Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.
Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено.
Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догађа са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?
Човјек је оно што поједе
Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло.
И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело.
Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном. Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што поједе, само што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа, и храни се и духовно. Ако се само тјелесном храном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.
Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и код дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по Св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи.
Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би то човјек одмах препознао. Оно што говори, она прво облачи у чудесно рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће, па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.
Смисао прве Божије заповијести
Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У четвртој глави Матејевог Еванђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не говорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом?
Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеч Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?
Бог је дао природу, творевину, човјеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.
Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.
Многи од Светих отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих отаца, човјек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана.
Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи Божије као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си, ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“
Умовредна гордост и смиреноумље
Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда рађа и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прва недјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповређујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповређености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човјеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.
Позив на духовни и тјелесни пост
Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до ума онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човјек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице Господње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.
Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што Црква проповиједа од памтивијека.
Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човјековог духа, човјековог тијела, човјековог друштва, човјекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човјекољубља.
