Прошло је кратко време откако су се Иво Андрић и Милош Црњански преселили из живота у нашу књижевну прошлост и на својим врхунцима почели да столују своју будућу вечност. Окончали су своје дуге творачке судбине у једном срећном тренутку српске књижевности, остављајући за собом низ писаца од класе и дара који су већ добро закорачили у високе просторе крупног стваралаштва. Желим да вас упознам са једним од њих који је већ данас и све више ће бити будућа историја српске књижевности. Он је ту, у наше дане, пред нашим очима настаје и постаје – ред је да га упознамо. Борислав Пекић.
Личност по много чему необична: животом, делом, изгледом.
Над мало повијеним раменима човека високог, ломног раста, оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг поглед под јаком диоптријом наочара, којим као да више види но што гледа, тек оретко озари кратак и као мало изгубљен осмех. Мек и дуг корак високих ногу и изразито лепа немирна рука. (Једна видовита сликарка портретисала га је као икону Богородице Тројеручице.) Говори мало и готово увек преком, кратком реченицом, он писац најдуже фразе у српској књижевности. Говори при том љутито, чак набусито, као да се унапред срди на саговорника, како то хоће да буде код људи који духовну нежност скривају у оклоп аподиктичности.
Крвопилан раденик, један од најтврдокорнијих посленика које знам, увек је међ светом помало одсутан, као да је најбољи део своје мисли оставио да и даље мучки послује над недовршеним рукописима. Пије ретко, али онда само тешка пића, упорно и оштро као козак. Горд, чак и некако племићки охол. Ретко греши и још теже прашта грешке људима и себи. Тврд човек од ставова и принципа, срећом без педантерије и ситничавости које овакве карактере често прате. Не трпи шарлатанство, прејаку, неодмерену реч и наше сентименталне, словенске изливе. Реч држи као да је шкотски горштак, и држи до тога да је и други држе. Речју јак, опор и помало крут човек који при свем том уме да буде и драгоцен и драгоцено одан пријатељ људима и идејама које прими за своје.
Такав какав је, Борислав Пекић није, разуме се, могао лако пролазити кроз живот и није лако прошао у животу. Рођен 1930. у Подгорици као син јединац Црногорца, високог управног чиновника Краљевине и мајке Банаћанке, у прекретним, лудим послератним годинама, у својој деветнаестој, као члан илегалне организације “демократске омладине”, суђен је и осуђен на дугогодишњу робију од које је више од пола деценије одседео по казнионама. Предодређен за писца и свестан своје вокације морао је дуго да чека и да двоструко трпи: од узништва и од ћутања. Будући ерудита и један од најученијих наших писаца, школу је почео и недочео. (Уосталом и Томас Ман – иначе најближи Пекићев духовни сродник – завршио је, ако се не варам, само седам разреда гимназије.) Имао је снаге да се још целу деценију после свога робијашког универзитета, потајице спрема за свој наступ.
И бануо је у нашу књижевност изненада и са стране са које га нико није очекивао: књигом новозаветних легенди “Време чуда”, у времену које је друкчија чуда знало и призивало. Проницљивије очи већ су у тој раној књизи наслућивале појаву писца крупног амбициозног захвата, исписаног рукописа и парадоксалне ироничне интелигенције. Па поново, као да има бескрајно много времена и још више поверења у себе, пет година нејављања, и онда, сада већ четрдесетогодишњак, Пекић објављује први из серије својих романа о Његованима Ходочашће.
Велики успех, прворазредне критике, Нинова награда и упорни усамљеник одједном на осветљеној сцени јавности. Закратко је на њој остао и као да није од нашег света који тако лако лешкари на меку душеку успеха, Пекић поново бежи, са женом архитектом и ћерком јединицом, овога пута у Лондон, да се у том многољудном граду, “procul nagotiis”, далеко од наше завичајне литерарне вреве опет, заверенички, аскетски укопа у своје стваралачке лагуме.
Потекла је из далеког Лондона, ако кроз порушену брану, широка бујица његових романа, драма, есеја, дневничких записа, нагло је порасло Пекићево књижевно дело на многе хиљаде исписаних страница. И још увек је тамо, у том туђем граду, сваким својим ретком све више овде и све више нас.
Имао сам, за пратиоца литературе драгоцену прилику, да из пријатељске близине пратим дело Борислава Пекића у настајању. Време чуда, Ходочашће Арсенија Његована, Успон и суноврат Икара Губелкијана, Како упокојити вампира, Одбрана и последњи дани и капитално централно дело Златно руно (са пет објављених и две књиге у припреми). Десетак позоришних драма и драматизација (седам изведених у Београду) и исто толико радио драма које се емитују по Европи, нарочито у Немачкој). Објављени делови необјављеног романа “Црвени и бели”, необјављени роман Градитељи, разрађен нацрт за роман о Византији, широко заснован и брижљиво вођен дневник пишчевих размишљања. То је оно што је Пекић до сада написао, или пише, или колико ми је познато, намерава да напише.
Да покушам, ма и без наде на успех, да ово пространо дело стегнем у уски стезник једног кратког расуда.
Борислав Пекић није, и никада није, само приповедач људских судбина, но је увек и писац моралних, интелектуалних, политичких, историјских проблема који су те судбине изазвале. Зато је сваки Пекићев текст чврсто уграђен у парадоксалну интелектуалну конструкцију. У основи скептик моћне имагинације, Пекић човека види набијеног на колац историје, са којег се једновремено трза, церека и вапије. Као сваки мудар човек Пекић историју, разуме се, схвата широко: као политику, економику, морал, мирис, боју и стил епохе, као след традиције и иновације, као занат чак, струку, као род, породицу, генос, и за једину константу држи вечиту расеклину двоструке, кентаурске човекове природе, страсти и логике, морања и непристајања, приземног и мистериозног.
Отуда у Пекића који не трпи површност и импровизацију толико података, толика обавештеност: војничких знања ако је Ђорђије генерал, архитектонских финеса ако је Арсеније кућевласник и мали Исидор будући градитељ, чак игефарбеновских знања ако су два Стефана хемијски индустријалци, гурбетских, потукачких података док је његовански генос торбарио Балканом. Како су сви истински велики романи у ствари породични романи (од првог Илијаде до најбољег Рат и мир), то је и Пекић, онако мегаломански неснебивљив пред задатком, тако поставио своје главно дело, да можда први пут у историји светске књижевности проведе и отпрати једну породицу кроз дугих двадесет векова.
Не мазећи себе као писца, Пекић још мање мази свог читаоца. Он је оно што се обично зове “тежак писац”. Пише широко и нашироко и читалац ће често водити унапред изгубљену битку са густом шикаром његовог штива. Пекић од свог читаоца захтева и претпоставља апсолутно концентрисану пажњу, спремност да га следи и у најудаљенију дигресију или опсесију, велику обавештеност за пратњу његових скривених алузија и знања. Али зато, ако читалац издржи у том, готово да кажем, концентрационом логору духовних захтева, биће штедро, расипнички обештећен.
Упознаће многољудно мноштво Пекићевих занимљивих и снажно срезаних ликова, пратиће ход једне инспирисане и инспиративне интелигенције кроз времена и људе, присуствоваће узбудљивим проблемима човекове егзистенције исказаним једном племенитом иронијом и често најфинијом духовношћу и духовитошћу наше мисли и језика. Постаће му близак и неопходан познаник овај велики парадоксалиста, који је то зато, јер смо такви, парадоксални, и ми и овај живот који живимо.
