Мехмед-паша Соколовић, једна од најфасцинантнијих личности Османског царства, своју судбину ковао је између два света: Турака и Срба, истока и запада, ислама и православља. Рођен као Бајо Соколовић у српској православној породици у малом селу Соколовићи, његова животна прича је филмска, од дечака који је као јањичар одведен у Османско царство кроз данак у крви до најмоћнијег човека државе у њеној најсјајнијем облику. Међутим, оно што Мехмед-пашу чини посебно занимљивим није само његова политичка и војна снага, већ и његов дубоки осећај за своје порекло и идентитет, који је успешно интегрисао у своју моћну улогу у Османском царству. Постао је велики, али свестан својих корена, што све огледало у сваком његовом поступку.
Као велики везир под три султана – Сулејманом Величанственим, Селимом II и Муратом III – Мехмед-паша је држао све конце у рукама царства које се простирало на три континента. Његов брз успон, од јањичара до великог везира, био је резултат не само његове војне спремности, већ и политичке вештине и јасне дипломатије. Али упркос његовој привидној оданости Османској империји, у његовом срцу је остао запечаћен дубок осећај за српско православно наслеђе и ону бешику која га је заљуљала у Соколовићима.
Када за султана долази Сулејман, он отпочиње нит сукова са Угарским, велика времена постају прилика за способне људе попут Мехем – паше да се докажу у великим и славним биткама.
Соколовић амбициозно брзо напредује. Његово учешће у кључним биткама, попут Мохачке битке 1526. и прве опсаде Беча 1529. године, доприноси његовом угледу међу јањичарима. Након похода на Ирак 1534. године, Соколовић стиже на царски двор у Једрену, што представља први корак ка његовом великом успону. У исто време долази до сукоба између Скендера Челебија и великог везира Ибрахим-паше, што доводи до Челебијевог погубљења. Овај догађај показује колико је османска политика била сурова – без обзира на богатство и утицај, само блискост са центром моћи могла је обезбедити опстанак. Мехемд паша је брзо учио дипломатска правила игре и постао велемајстор за државништво
За Соколовића, ово је период великог личног напретка. Након смрти Скендера Челебија, прелази у Истанбул, где почиње да гради своју каријеру у Топкапи палати. Како су године пролазиле, напредовао је у дворској хијерархији, а његова позиција постајала је све важнија. Од носача, преко чувара одаје, до главног пробача хране – његова способност и лојалност нису прошле непримећено. Лојалност као врлина су изузетно цењени у Цариграду.
Уз све своје војне и политичке успехе, Соколовић је имао и визију за будућност Османског царства. Његови велики грађевински подухвати, као и планови попут изградње канала између река Дона и Волге, показују његову амбицију, као и грађевинске способности по којима је остао позат нашем народу, а бројне и данас користимо.
Те давне 1549. године, Соколовић је добио још значајнију позицију — гувернер-генерал (беглербег) Румелије. Наследио је Семиза Али-пашу, који је унапређен на место трећег везира, што је отворило врата за Мехмед-пашу да преузме команду у Софији. Овај тренутак био је пресудан у његовој каријери, јер је његово порекло и способност управљања територијама у немирним временима осигурало његово место међу елитом Османског царства.
Велики успех Мехмеда Соколовића на позорницу Османског царства догодио се 1546. године. Умро је Хајрудин Барбароса, стари гусарски вук за чије име се везују најпознатије странице турске поморске историје и страх и трепет од свега што плови Медитераном. За првог човека морнарице, капудан-пашу, постављен је на опште згроженост својих другова и искусних поморских команданата Мехмед Соколовић, за кога се знало само да нема поморског искуства!
Интересантно је приметити да је током овог периода Мехмед-паша уживао значајну подршку како од царског двора, тако и од кључних личности у Османском политичком животу. Рустем-паша Опуковић, велики везир, делио је слично порекло са Соколовићем и био његов близак сарадник. Заједно су формирали моћан тандем унутар османске елите, користећи етничке и језичке везе како би ојачали свој утицај. Али политичка моћ Соколовића није долазила само од мушкараца на двору — велики утицај на његову каријеру имале су и жене из царског харема, пре свега султанија Хурем (Рокселана) и њена кћерка Михримах, жена Рустем-паше.
Постоји једна занимљива прича о његовој вези са Хурем. Како каже један млетачки дипломата, Соколовић је једном приликом спасао султанију од утапања када се њен брод насукао. Захвална краљица није заборавила овај чин храбрости и од тада је постарала да његова каријера иде узлазном путањом, од чувара дворске капије до самог врха — положаја великог везира.
Сукоби нису заобилазили ни дворску политику. Након ратова на северу, Соколовић је 1553. године био позван да води османске снаге у рату против Сафавида на истоку. Међутим, овај сукоб је привремено стављен на чекање због побуне султановог сина Мустафе, који је убрзо ликвидиран. Соколовић се доказао и на том фронту, освојивши неколико грузијских тврђава, што је учврстило његову репутацију на двору. Када га је Сулејман именовао за трећег везира 1554. године, постало је јасно да се Соколовић полако креће ка самом врху османске хијерархије.
Османско царство се тада налазило у турбулентном периоду на својим северним границама. Конфликт с Хабсбурзима, изазван амбицијама Фердинанда Хабзбурга да припоји Трансилванију, отворио је простор за Соколовићеву војну стратегију. Није било случајно што је он, Србин по пореклу, изабран за команданта у рату 1551. године, јер је османска власт желела да привуче што више српских војника на своју страну. И заиста, током кампање те године, српске чете су одиграле важну улогу у освајању неколико тврђава, али Соколовић је доживео неуспех у покушају да заузме Темишвар. Након тог пораза, повукао се у Београд како би провео зиму, али, упркос неуспеху, задржао је свој положај.
Међутим, пред њим су тек били најтежи изазови. Унутрашњи сукоби између Сулејманових синова, Бајазита и Селима, претили су да растргну царство. Соколовић је одиграо кључну улогу у овим конфликтима, прво гушећи побуну лажног султановог сина 1555. године, а затим и предводећи војску против Бајазита 1561. године, који је био поражен и побегао у Персију, где је касније погубљен. Овом интервенцијом, Соколовић је обезбедио своју позицију уз будућег султана Селима II и показао своју лојалност османској династији.
Кроз све ове политичке и војне борбе, једна ствар је била јасна: Мехмед-паша Соколовић није био само способан војсковођа и политичар, већ и мајстор у плетењу мрежа утицаја, и на двору и ван њега. Његова лојалност према султану, као и умеће да усклади личне амбиције са интересима царства, били су кључни за његов успон. Иако је његов пут био пун изазова, Соколовић је из њих излазио јачи, све док није достигао највише висине османске политике — положај великог везира. Када је султан Сулејман Величанствени 28. јуна 1565. године прогласио Мехмед-пашу Соколовића за Великог везира, мало ко је могао предвидети колико ће дуго и дубоко овај човјек утицати на ток Османског царства. Само годину дана након тога, Соколовић се заједно са Сулејманом упутио на нови поход у Угарску, један од последњих великих војних подухвата царства под управом Величанственог султана. Главни циљ – освајање утврђеног града Сигет – био је на дохват руке, али у ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године, само дан пре коначног освајања, Сулејман изненада умире.
Пред Мехмед-пашом се у том тренутку нашао један од највећих изазова у његовој политичкој каријери. Свестан да би вест о смрти султана могла озбиљно угрозити морал војске и цео поход, одлучује да прикрије Сулејманову смрт. Тек 24. септембра, када су се снаге вратиле у Београд, Соколовић је јавно објавио вест и прогласио Селима II за новог султана.
Селим II, познат и као „Селим Пијаница“, показао се као веома слаб владар. За разлику од свог оца, који је лично водио државу и ратове, Селим је управљање у потпуности препустио свом великом везиру. Соколовић је, тако, практично постао владар из сенке. Његова моћ је у наредним годинама достигла врхунац, а он је водио царство са великом вештином, одржавајући стабилност и решавајући бројне кризе, али и изазове исто ткао амбициозних какав је био и сам.
Смрт Селима II 12. децембра 1574. године означила је крај једне ере, али за Соколовића нови изазови тек су долазили. На престо је дошао Селимов син, Мурат III, који је још мање показивао интересовање за вођење државних послова. Иако је био незаинтересован, Мурат није делио поверење свог оца према Соколовићу. Сукоби унутар двора постајали су све очигледнији, а моћ Великог везира полако је почела да опада. Међутим, Соколовић је остао на свом положају, иако више није био недодирљив. Све је кренуло силазном путањом.
Његов дугогодишњи утицај завршен је трагично. Вечери 11. октобра 1579. године, у Цариграду, Мехмед-пашу Соколовића убија један психички нестабилни дервиш. Тако је завршен живот једног од најмоћнијих и највештијих политичара Османског царства, који је, кроз деценије службе, успео да утиче на ток историје. Човека који је имао два идентитета и нарав великиша.
Један од најјаснијих доказа његовог двоструког идентитета јесте обнова Пећке патријаршије 1557. године, за коју је лично посредовао. Захваљујући његовој моћи, Пећка патријаршија је обновљена, а његов рођак Макарије Соколовић постављен је на патријаршијски трон. Овај чин није био само политички потез, већ дубоко симболичан гест – враћање духовног средишта Срба, које је турска власт укинула, било је знак његове верности свом пореклу, упркос чињеници да је прихватио ислам. Дубровчанин Марин Држић написао је за Соколовића да је Човек наше крви и нашег језика.
У манастиру Пива налази се фреска на којој је приказан Мехмед-паша Соколовић. То је јединствен пример да је један муслиман у турској ношњи приказан у српском манастиру
Једна од најфасцинантнијих страница његове биографије јесте изградња моста на Дрини у Вишеграду. Овај грандиозни архитектонски подухват, познат широм света захваљујући роману Ива Андрића „На Дрини ћуприја“, није само мост преко реке, већ мост између цивилизација, религија и култура. У том делу, Андрић маестрално истражује како тај мост симболизује судбину народа који живе на раскршћу истока и запада, баш као што је и сам Мехмед-паша био симбол тих истих сусрета и сукоба. Мост између Бајице и Мехмед – паше, Соколовића ћуприја.
У манастиру Пива налази се фреска на којој је приказан Мехмед-паша Соколовић. То је јединствен пример да је један муслиман у турској ношњи приказан у српском манастиру.
