ИАКО се не зна када је тачно саграђен, нити ко је ктитор манастира Радошин, у истоименом селу надомак Свилајнца, предање „каже“ да датира из 14. века. Био је, верује се, импозантних размера – са блиставим иконостасом и звонима од чистог злата која су била толико велика, да су се чула на четири сата хода од манастира…
Међутим, када су монахиње Нимфодора и, сада покојна, Митродора 2000. дошле овде, није било ни трага некадашњем богатству. Постојала је само руинирана црква посвећена Пресветој Богородици, али су – уз помоћ мештана – успеле да санирају богомољу и некадашњи конак, па је парохијски храм постао манастир.
– Пре нас, овде је служио мој брат, Стојан Миљковић, али му је парохија била велика, па је ову цркву одржавао колико је могао. Кад смо дошле, ништа нисмо имале, чак ни храну, па смо имале коприве и јеле их… Једнога дана, дошла је девојка из села да нас упозна и да види да ли нам нешто треба. Затражиле смо само флашу зејтина, за кандило, а она нам је донела много намирница, исфрезирала баштицу и засадила поврће, па сада имамо све – каже монахиња Нимфодора (78), захвална овдашњим људима што је саниран кров, урађен иконостас, осликани зидови, реновиран конак..
Монахиње су, заузврат, почеле да читају акатисте Пресвете Богородице и многи невољни нашли су излечење. Међу њима је и жена која је са супругом радила у Швајцарској, али је била несрећна јер немају пород, па је уснила Богородицу која јој је рекла да дође да је посети у манастиру Радошин…
Реликвије
МАНАСТИР Радошин, у коме су – поред мати Нимфодоре – још само монахиња Марија (64) и један калуђер, богат је светим реликвијама. Поред великог броја чудотворних икона, ту су честице светих моштију Светог Георгија, Светог Прокопија, Светог Нектарија Егинског, Светог Трифуна, Светог Сиомеона Мироточивог и Свете мати Анастасије.
– Без невоље, нема богомоље. Ако неко хоће да му Господ помогне, треба да се Пресветој Богородици помоли из душе, да је замоли баш као што дете моли мајку. А, она највише помаже нероткињама – вели мати Нимфодора, уверена да се Бог много разгневио на људски род, јер „народ не иде у цркву, нема поштовања ни љубави, бракови не опстају, праве вредности се исмевају, а оно што је некада било срамота, сада се представља као пример за угледање“.
Воле Бога и – мантију
МАТИ Митродора у манастир Благовештење отишла је са само 12 година, а њена рођена сестра Нимфодора дошла је две године касније, такође са 12 лета.
– Комунисти су нас избацивали из манастира, а ми смо се враћале. Светињу и мантију волеле смо више него да нам је неко поклонио Југославију. Човек се роди да би служио Богу и то не може свако – вели Нимфодора, сећајући се како су уредиле манастир Благовештење, потом манастир Јошаница, у којем су биле 18 година, а затим и манастир Радошин.
Сада је, каже, много младих почело да долази, а свештеник код Жагубице недавно је крстио чак 100 старих душа. Много је невенчаних у цркви, а њихова деца пред Богом су ванбрачна, јер немају божји благослов…
