Поред познатијих манастира, на Фрушкој гори се налази и читав низ светиња које су у прошлости живеле и опстајале мање-више заборављене и скрајнуте. Неке од њих управо та изолованост спасила је разарања током ратова, али и омогућила да међу својим зидинама до данас сачувају благо немерљиве вредности – како духовне, тако и историјске. Светли пример тога је Петковица.
Лепи и помало скривени манастир смештен на југозападном делу Фрушке горе, између села Дивоша и Шишатовца, а који тек сада, након векова тиховања, открива своје тајне.
„Најмлађа“ Петковица у Србији
У Србији постоји више цркава посвећених Светој Петки и три која је народ због тога прозвао – Петковица. Осим ове фрушкогорске, постоји и Петковица Рудничка, крај Крагујевца и Петковица Церска, крај Шапца. Од њих, манастир у Војводини је „најмлађи“! Јер, док се за два манастира у Србији „испод Дунава и Саве“ као време градње наводи 13. век, светиња на Фрушкој гори подигнута је око 300 година касније.
По предању, овај манастир је саградила Јелена, удовица Светог Стефана Штиљановића у првим деценијама 16. века како би у њему, као монахиња, провела своје последње дане. Манастир се у том периоду помиње и у неколико турских пореских докумената који данас представљају доказ да је светиња у то време постојала и била активна.
Захваљујући једном делимично сачуваном запису на зиду храма, знамо и да је 1588. црква живописана и да су то урадили игуман Акакије и монаси из Жиче који су се пред најездом Турака овде склонили.
„Скрајнута“ светиња
Чини се да је Петковица одувек имала статус помало скрајнуте светиње. О њој нема пуно записа, а и они које је могуће пронаћи обично говоре о лошем стању у коме се налазила, потреби да се обнови или скупљању средстава за радове на њој.
Зна се да јој је у једном моменту, крајем 17. века, чак претило и рушење! Митровачки Синан-бег издао је наређење да се Петковица, заједно са манастиром Кувеждин, разгради како би се материјал искористио за неку другу намену, али их је од зле судбине спасао митрополит Београдски и Сремски Пајсије који је поручио игуману Кирилу из Шишатовца да обе цркве откупи.
Због лошег стања и запуштености, Петковица је обнављана и почетком 18. и током 19. и у првим деценијама 20. века. Добар део историје била је уједињена са оближњим Шишатовцем, па су у њој само повремено боравили монаси, а дешавали су се и дужи периоди када је била потпуно напуштена.
Манастир ком време (и људи) нису могли ништа
Да ли због своје изолованости, чињенице да је била мање позната или Божијим провиђењем, Петковица се спасла разарања током Другог светског рата. Сви вреднији предмети из ње су однети, конаци су опљачкани, страдао је стари иконостас, али црква није рушена.
Захваљујући овој срећној околности, ова светиња је једна од ретких на Фрушкој гори која је сачувала свој првобитни изглед. Једину разлику у односу на време градње, чини зидани звоник који је током 18. века заменио дрвени који је некада постојао на том месту.
Најстарије фреске Фрушке горе?
Иако је Петковица након 1945. била пуста, током ’50-их година изведени су конзерваторски радови у њеној унутрашњости. Тада је са зидова цркве склоњен креч нанет вероватно током Другог светског рата и светлост дана поново су угледале старе фреске ванредне лепоте. Тако је откривен један од најстаријих живописа на читавој Фрушкој гори.
Чишћење и откривање ових фресака траје и данас, а манастир је под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја.
