У селу Липље код Теслића загрљена високим липама уздиже се средњовјековна немањићка задужбина – манастир Липље.
Како је манастир смештен под брдом Осоја, историја га памти и по називу Осојница. То је често доводило у забуну да су Осојница и Осовица један манастир, а не два, како је у скоријој прошлости откривено.
Село Липље помиње се у повељама угарских краљева 1273. године. Народно предање манастир повезује са периодом оснивања првих српских епархија. То је пола века старије од угарског помена. Ипак, манастир датира из периода владавине краља Драгутина Немањића, што се поткрепљује археолошким истраживањима и сличним грађевинским и архитектонским решењем са другим задужбинама светог краља, у монаштву познатог по имену Теоктист.
Бурна прошлост и страдања
Сама историја манастира је јако недоречена због бурне прошлости и многобројних страдања која су задесила ову светињу. Велики број писаних доказа је уништен. Сам постанак манастира се везује за 1219. годину као задужбина Светог Саве како је наведено у запису при провој обнови вршеној 1867-1879. Неки од писаних доказа о постојању овог манастира се налазе у Крушевском поменику из 15 века.
Данас се прилично сигурно може тврдити према речима Јустина Ћелијског да је манастир Липље задужбина краља Драгутина из 13. века. Велики број писаних књига и докумената је изгубљен у катастрофалној поплави 1615 год. која је погодила светињу. У налету бујице са планине Борја је страдао манастир са свештенством и комплетном имовином.
Тада је манастир обновљен пар стотина метара ниже на малом узвишењу и ушћу реке Бистрице и Мљечанице где стоји до дана данашњег. Следећа невоља је задесила манастир 1696. године. Турци су бежећи од Аустроугара остављали спаљена и опљачкана села и светиње за собом. То сведочи Стефан Равничанин записом у србуљи манастриа Ступље. После тога манастир скоро 200 година остаје напуштен, али су се народ и свештенство окупљали на порушеним зидинама и посећивали ово свето место.
Обнова
Године 1746. манастир је поново освећен од стране надвладике Гаврила, који је освештао Јеванђеље и антимис баш за овај манастир. Обнова је вршена у 19. веку 1858 године, а за дозволу се ишло чак до султана коме је плаћено 1700 дуката за одобрење. Радови на обнови су завршени 1879. Радовима су руководили свештеници поп Коста Душанић, поп Ристо Јунгић, поп Стојан Станковић и један липљански тежак Илија Вуковић. Манастир је првобитно био посвећен Светом Николи, али после обнове посвећен Благовештењу Пресвете Богородице.
1922. године уз сам манастир је дозидан звоник па је тако имао улогу парохијске цркве све до 1965. године кад је опет почео деловати као манастир. Прво веће обнављање и унутаршње уређење је урађено 1984. године када је уклоњен дозидани звоник и направљен нови.
5.августа 1984. године обављено је освећење од стране епископа далматинског Николаја, епископа зворничко-тузланског Василија и епископа бањалучког Јефрема уз саслужење више свештеника и преко десет хиљада верника. Од тада се наставило са градњом свих пратећих објеката – Конака, Библиотеке, Велике сале, самог зида и ограде која окружује манастир.
Манастирски конак је освештан 9. августа 1998. године од стране патријарха српског Павла.
