Уочи сваког великог празника Србин служи парастос. Свако црвено слово у календару као да му је крвљу писано.
Освајачи и злочинци увек су бирали најсвечаније дане за српски народ за најмонструозније злочине.
И баш кад су 1942. године требали прославити живот, Победиоца смрти, православни Васкрс, српски народ у Бијелом Потоку надомак Бањалуке доживио је незапамћен масакр.
Без испаљеног метка убили 54 Срба
У свега неколико сати, без испаљеног метка – ножевима, крамповима, маљевима, усташе су мучки је убиле 54 Срба, међу којима су и жене и ђеца.
Убијали су их без оружја, да не чују у околним селима да су усташе из Херцеговине, Загреба, али и комшије Хрвати из Дебељака, кренули у крвави пир.
Међутим, пуком срећом, житељима села Џомбе, у близини Бијелог Потока, јављено је о овом терору. Покупили су најосновније и кренули у бег.
Срећа их спасила
Један од мјештана Бијелог Потока био је у Џомбама, а кад је кренуо да се враћа у свој дом, видио је гнусне сцене. Брзо се вратио и јавио у Џомбе да су усташе близу.
Свега се до танчина сећа бака Невенка, бистра старина, која и данас до у детаљ препричава тешке тренутке тих васкршњих дана надомак Бањалуке.
Тад је имала само осам година, али пут којим су кренули у бијег остао је заувек урезан у њеном сећању.
„Говорио је народ: ‘Боље да скачемо у Врбању, него да паднемо у руке усташа'“, започиње своју причу ова бака, која данас живи у насељу Зелени вир.
Бег пред монструмима
Кренули су шумом, у непознато. Циљ је био само један – бежати док год има снаге, на сигурно, где их усташе не могу пронаћи.
Тако су стигли до села Крмине, код Крупе. Релација која је данас многима напорна и аутомобилом, њима је босима и без хране, пешке, била једини спас.
И тамо гђе су дошли, није много боље. Али, у муци се препознају људи. И оно мало што су имали домаћи житељи, поделили су са својим сународницима који су спас нашли у њиховом селу.
„У кући само једна соба. Нас четворо браће и сестара, од стрица седам и сви у тој једној соби. А нема се шта јести“, прича Невенка, а на питање како, каже: “Само размакнемо сламу и легнемо”.
Боси просили храну
„Дошла је руља народа и примили нас људи. Али нема, само било просенице. Црно, па укуваш онако… Није било лоше јести, али нема ни тога доста. Има човјек своју ђецу, а мора дати и нама. Јој, мајко моја мила“, уздахом прекида причу Невенка.
Прича да је сваки дан са мајком ишла да моли за храну.
„Сваки дан ја сам с матером боса ишла. Боса… еј. И тако долазили људима пред кућу. Свашта су нам давали. Натрпамо пуну торбу хљеба, сира. Давале нам тако жене с врата. И онда увече дођемо и то се све поједе. И сутра опет идемо да тражимо“, каже она.
“Све су однели”
Тамо су провели седам недеља, након чега су се вратили у Џомбе. Затекао их је пустош – усташе су однеле жито, кукуруз, кромпир, па чак и стоку.
„Све што су нашли. Наша мати имала свој сандук и у њему држала робу. Кад смо кренули у бијег, закопала је сандук у курузовину. Ако се икад живи вратимо да нађемо макар то. И то су раскопали и однијели. Сву стоку отјерали краве, крмке, све. Све што смо посадили, сакрили, склонили, све су нашли и однијели“, прича она, а прекида је уздах.
„Јој, само шути. И кад смо се вратили нема ништа. Шта год смо имали…“, каже она и додаје да су све узеле дотадашње комшије из Дебељака и Врбање.
На питање да ли им је ишта враћено, Невенка прича да је само након рата тадашња власт дозволила да свако иде по селима и да, уколико препознају своју стоку, могу да је врате.
„Наше су двије краве заклане. Наша крава је била стеона, усташе је извеле на брдо и заклале“, каже Невенка.
Нису заборавили, али нема мржње
Кад је завршио рат, није било зле крви међу Србима, Хрватима и муслиманима. Једни другима су ишли за Божић и друге празнике у госте, али Невенка наглашава: “Нисмо заборавили.”
Каже, четници су осветили српске жртве у Бијелом Потоку. Како је чула, један од Хрвата из Дебељака који је помогао усташама од стране четника мучки је убијен.
„Да се освете, а то је гре’ота. Ја сам касније отишла у Аустрију, била сам код породице која је 1948. годиште, па нису они криви за оно што је радио Хитлер. Рат је зло. Само нас заваде, а онда најгоре изађе из људи. Не дај Боже да се икад више понови“, завршава причу Невенка.
