Крсна слава је један од најважнијих обичаја православних Срба. То је дан када свака породица слави свог домаћег светитеља и заштитника. Крсна слава се преноси са оца на сина и има велико духовно и национално значење. Крсна слава нема само лични, већ и општи карактер. Она је израз верности Цркви и Богу, али и припадности народу и отечеству. Зато је важно да се Крсна слава слави у цркви, на Литургији, где се причешћујемо телом и крвљу Христовом. Тако смо у заједници са свим православним хришћанима и постаемо део тела Христовог.
Срби су народ који има јединствен обичај који га издваја од осталих православних народа, а то је слава. Слава је породични празник који се прославља у част светитеља који је заштитник те породице. Свака породица има своју славу, коју наслеђује од претка који ју је узео када се крстио или када је прешао у православну веру. Слава се прославља сваке године на исти датум, а породица домаћин позива родбину, пријатеље и комшије да им се придруже у молитви, заједничком оброку и дружењу.
Слава није само обичан празник, већ је и израз верске и националне припадности Срба. Како кажу: “Где је Србин – Тамо је и Слава”, али и обратно: “Где је Слава – тамо је и Србин”. Једно без другога је незамисливо. Пошто само Срби имају Крсну славу, то значи да Србин без Славе, ни верски ни национално није припадник ни Цркве нити нације.
Слава је, дакле, један од видљивих израза српске побожности. Када се за једног Србина каже: “Он слави,” тиме је све речено. Тај Србин има везу са својом Црквом, учествује у њеном благодатном животу. Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника једне породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. Суштина славе је изражена у самом имену: то је слављење Бога и прослављање светих угодника Божијих у чијим ликовима се открива и права „слава“ сваког људског бића, односно његова непролазна лепота и његово боголико достојанство. Главна садржина славе је благодарење и молитва Господу.
Како смо дошли до овог обичаја? Постоји више тумачења о пореклу славe. Неки сматрају да јe слава наставак старог паганског обичаја поштовања родоначелника или домовинског бога, који се хришћанизовао усвајањем хришћанског светитеља као заштитника. Други сматрају да јe слава настала у време турске владавине, када су Срби били спречени да иду у цркву и да славе заједничке празнике, па су зато пренели богослужење у своје домове и одабрали свог личног светитеља. Трећи сматрају да јe слава постојала још од времена Светог Саве, који је увео овај обичај као начин да се ојача верска свест и национално јединство Срба.
Без обзира на порекло, славa је доживелa многе промене током векова. Некада су славили само мушкарци, а данас славе и жене. Некада су славили само властелини и господари, а данас славе сви Срби. Некада су славили само у Србији, а данас славе у свим земљама где живе Срби. Некада су славили само православни Срби, а данас славе и католички и муслимански Срби. Некада су славили само једну славу, а данас славе и више од једне.
Славa је, дакле, обичај који сведочи о животности и разноликости српског народа. Она је израз његовог верског и националног идентитета, али и његовог отвореног и гостопримивог духа. Она је повод за радост и заједништво, али и за размишљање о значењу верe и традициjе. Она је дар Божији, али и одговорност човечанска.
Крсна слава је дан радости и захвалности Богу за све благодати којима нас обасипа. Зато је обичај да се на дан Крсне славе припреми свечани ручак и позову родбина и пријатељи. На трпези се налази славски колач, који се освећује и ломи уз молитву, и жито, које се припрема у спомен на умрле претке.
Крсна слава је драгоцени дар наших предака, који треба да чувамо и преносимо на наше потомке. То је начин да се повежемо са Богом, Црквом и народом, али и да изразимо свој хришћански идентитет. Зато нека свака православна породица слави своју Крсну славу са вером, љубављу и радошћу.
