Љубав је постала реч коју често користимо, али ретко разумемо. Њоме се све покрива: и рекламе, и жеље, и лајкови, и заблуде. Њоме се кунемо, а често је не живимо. О њој говоре сви, али кад се загребе испод површине – мало ко зна шта она заиста значи. У времену када је љубав постала парола, парфем, бренд, ми више не умемо да волимо. Волимо површно, условљено, привремено.
Данас волимо лаким гестовима, налепницама на друштвеним мрежама, честиткама које одзвањају празнином. А Христос је волео крстом, гвожђем и трновим венцем.
Он није волео зато што смо били добри. Ни зато што смо заслужили. Ни зато што ће му бити узвраћено. Он је волео јер је Сам Љубав, јер у Њему нема ничег што није љубеће, жртвено, дајуће. „Ова је заповијест Моја: љубите један другога као што Ја вас љубих. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 12–13).
Његова љубав није сентимент, није емоција, није пролазна наклоност. То је сила која васкрсава мртве, која прашта убицама, која загрли Петра који Га се одрекао, која гледа Јуду до последњег трена. Његова љубав се не плаши рана. Напротив – ране су Њена круна.
А ми – ако смо Његови – морамо престати да љубав меримо заслугама. Јер, према истини коју нам је открио, љубав није валута којом тргујемо, није уцена којом манипулишемо, нити договор који склапамо по принципу „ја теби, ти мени“. Она је дар који примамо незаслужено, и задатак који нам је дат да га живимо, да га преносимо, без очекивања повратка. Она се не тражи, она се даје.
Љубав која остаје
Апостол Павле нам у чувеној Химни љубави каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје.“ (1. Кор. 13)
Ово је икона љубави коју је Христос живео, и коју од нас тражи. Није то само списак лепих особина – то је опис живог бића: Љубав као Лице, као Христос. Љубав као начин живота у Божијем Дому, у Царству Небеском. И зато, где год да се та љубав појави – у човеку, у тренутку, у делу – ту већ почиње небо.
Ако неко живи у Христу, он не може да не воли. Не може да воли „по мери“. Љубав таквог човека не зависи од доброте онога кога воли, већ од присуства Онога Који је Љубав. То не значи да трпи зло или пристаје на њега, већ да не престаје да жели спасење ономе ко чини зло. „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“ – пита Господ (Лк. 6, 32).
Где љубави нема
Човек који не љуби, живи у свету трговине, обрачунавања, услова. Он броји: колико сам дао, шта сам добио. Он не прашта, јер му је правда важнија од милости. Он не верује, јер све мора да буде под контролом. Он не зна за захвалност, јер мисли да му све припада. Он се чуди љубави, јер у њој види слабост. Таквом човеку Бог је стран, чак и ако му је на језику. Јер – Бог је љубав.
Не љубити значи живети у смрти. Како рече апостол Јован: „Ко не љуби, у смрти пребива.“ (1. Јн. 3, 14)
И нека нам то буде огледало. Не да бисмо се плашили, него да бисмо се тргли. Да не бисмо живели у илузији да смо верници ако немамо љубави. „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам – онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи…“ (1Кор 13, 1)
Бог нас није позвао да „благонаклоно гледамо на друге“, већ да љубимо. Не да будемо фини, већ да будемо пуни благодати. Љубав је знак да је Бог у нама. Све друго се може одглумити. Љубав – не.
Позвани да љубимо
Не постоји никакво друго мерило хришћанског живота осим љубави. Све друго је само помоћно средство. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубави међу собом“ (Јн. 13, 35), каже Господ. Не по одежди, не по календару, не по дужини молитве, него по љубави. Онај ко воли – у истини, у светлости, у Христу – тај већ улази у Царство. Такав човек је већ код куће.
Јер домовина хришћанина није ни земља, ни нација, ни идеологија. Домовина хришћанина је Љубав, Царство Божије. То јест – Бог.
Ако у нама обитава Љубав, онда у нама обитава и Бог. И у томе је тајна спасења: да већ овде, у времену, окусимо вечност. Да не чекамо небо тек по смрти, него да га овде и сада у срцу носимо – живећи Христову љубав, Њим, за Њега, у Њему.
