Научници су претворили бубашвабе у киборге, дајући им супермоћи за навигацију. Спљоштена тела бубашваба могу да уђу на места која ниједан човек не може, а да не оставе траг. Они једу скоро све, и готово да су неуништиви.
Ове особине их чине савршеним оруђем за операције трагања и спасавања, као и за сумњиве апликације, попут надзора. Због тога је тим са Универзитета у Осаки у Јапану и Универзитета Дипонегоро у Индонезији одлучио да би киборзи бубашвабе биле добра идеја. Концепт укључује комбиновање најбољег из оба света: органске анатомије бубашваба, фино подешене кроз милионе година еволуције за навигацију у малим просторима и непријатељским окружењима, вођене до циљане изабране дестинације путем електронских подстицаја из минијатурног високотехнолошког ранца на њиховим леђима.
„Стварање функционалног робота у малом обиму је изазов; желели смо да заобиђемо ову препреку тако што бисмо ствари учинили једноставним”, објашњава Мохамед Аријанто, главни аутор истраживања објављеног у Soft Robotic, машински инжењер са Универзитета Дипонегоро.
„Једноставним причвршћивањем електронских уређаја на инсекте, можемо да озбегнемо ситне изазове роботског инжењерства и фокусирамо се на постизање наших циљева. Будимо искрени: чак и најнапреднији роботи су прилично нервозни када је у питању кретање. Постоји ниво детаља у кретању животиња који ни наши најбољи аутомати нису почели да примењују. То постаје посебно очигледно када је у питању вертикална навигација: као што многи обожаваоци научне фантастике знају, многи роботи се лако могу победити једноставним степеништем. Бубашваба, с друге стране, може да се пење на зидове, прескаче препреке, продире у цеви, па чак и толерише окружења са ниским садржајем кисеоника”, каже Аријанто. Уместо да почне од нуле, тим је желео да види да ли би на шиштеће бубашвабе са Мадагаскара (Gromphadorhina portentosa) могли да се монтирају сензори који детектују кретање, препреке, влажност, температуру и друге податке, као и електроде и антене на тело које би могле да се користе за навођење инсекта.
Читав систем се назива „биохибридни навигацијски систем заснован на понашању (BIOBBN)” и заснован је на програмирању за достизање постављене локације уз избегавање свих препрека које се појаве на путу.
BIOBBN има два алгоритма за навигацију: један за једноставна окружења и други за сложеније ситуације.
„Први навигациони систем је морао да користи гломазнији и тежи електронски ранац, док је другом био потребан компактнији, лакши да би се прилагодио сложеној навигацији терена”, пишу аутори. Они су тестирали био-хаковане бубашвабе на стази са препрекама посутој песком, камењем и дрветом. Команде за навигацију су коришћене штедљиво да би се осигурало да киборг сам постигне свој циљ. Животињама је, углавном, било дозвољено да нађу свој пут, избегавајући или савлађујући препреке и исправљајући се када би ствари кренуле наопако.
„Овај алгоритам је за навигацију око и преко препрека користио природно понашање бубашваба, као што је праћење зида и пењање”, пишу аутори.
Други компликованији сценарио је захтевао више времена због повећаног броја препрека при пењању. Аутори се надају да би ови роботи за бубе могли да се користе за инспекцију опасних рушевина који остају након рата и природне катастрофе, па чак и за откривање преживелих или спасилаца у невољи. Они могу да шаљу податке о местима која нису погодна за људе: уске цеви зграда, дубоки тунели под земљом и осетљива места културног наслеђа.
Тим је, такође, примецтио потенцијалну употребу бубашваба у надзору, што је далеко алармантнији задатак.
„Верујем да наши киборг инсекти могу постићи циљеве са мање напора и снаге од чисто механичких робота”, каже инжењер мокре роботике Кеизуке Моришима са Универзитета у Осаки.
Мокра роботика (wet robotics) је област роботике која се бави развојем робота који функционишу у воденīм и влажним окружењима. Ови роботи су дизајнирани да раде у течностима, било да су у питању океани, реке, лабораторијски медији или чак телесне течности.
„Наш аутономни биохибридни навигациони систем превазилази изазове са којима су се роботи традиционално суочавали, као што је опоравак од пада. То је оно што је потребно за излазак изван лабораторије и у реалне животне сценарије”, закључује Моришима.
