У Србији систем сакупљања отпада скоро и да не постоји
Килограм пластичних флаша је 25 динара
Лименке и пластичне флаше и друге секундарне сировине које нису за продају на пијаци продају откупљивачима. Роман каже да за килограм лименки може да добије 70 динара, а за килограм пластичних флаша 25 динара. У килограм обично стане 65 празних лименки, или од 20 до 25 пластичних флаша.
Исти живот као Роман има још око 60.000 неформалних сакупљача на које се ослања рециклажна индустрија Србије јер не постоји организован систем сакупљања секундарних сировина. Велики број неформалних сакупљача су деца и породице које живе у нехигијенским насељима.
Током дана се препешачи 20 километара
На северу Војводине у месту Ада Килино Стојков је основао задругу „Connect Clean Roma Group“ која се бави сакупљањем и рециклажом отпада. „Дан неформалног сакупљача почиње рано ујутро и обухвата сакупљање отпада из различитих извора.
Радни дан је физички захтеван, препешачи се и до 20 километара и може трајати до касно увече”, каже Килино Стојков чија се породица већ дуго бави сакупљањем отпада, а он је предузео кораке како би то унапредио.
Најмлађи крећу да се баве овим послом са 10 година
Стојков каже да најмлађи сакупљачи почињу да се баве тим послом у узрасту између 10 и 12 година.
Највише може се да се заради сакупљањем метала, гвожђа и бакра које сакупљачи проналазе најчешће на градилиштима. Бакар је једна од најскупљих сировина. Сакупљачи га често издвајају тако што пале каблове и гуме.
Бакар је одличан проводник електричне енергије, а бакарне жице су обавијене, односно изоловане поливинил хлоридом, полимером који је као такав инертан, односно не наноси штету животној средини, објашњава научна саветница Драгана Ђорђевић са Института за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду.
При паљењу отпада ослобађа се велики број канцерогених супстанци
Да би добили килограм бакра, за који им откупљивачи нуде цену од 600 до 800 динара по килограму, сакупљачи морају да спале велику количину каблова.
„При паљену каблова, поливинил хлорид се разлаже на винил хлор мономер, појединачне молекуле који су изузетно токсични и канцерогени“, наглашава Драгана Ђорђевић.
Са друге стране при паљењу гума, ослобађају се диоксини, али они нису једини проблем. „Гума у себи има пуниоце, чађ, једињена цинка и друга једињена која су сама по себи штетна за животну средину. Када се паљење гума дешава по сунчаном дану, активирају се фитохемијске реакције свих ослобођених компоненти у непотпуном сагоревању на које може да се надогради читава лепеза токсичних супстанци“, рекла је Ђорђевић.
Диоксини су изузетно токсични
Пулмолог докторка Татјана Радосављевић објашњава да су диоксини изузетно токсични. „Диоксини се на жалост не мере и њихова се концентрација не одређује, а они најдиректније утичу на здравље људи, канцерогени су и њихова канцерогеност је доказана“, каже Радосављевић.
Поред диоксина, у ваздух се ослобађају и тешки метали. Због њихове високе концетрације, поред респираторних проблема на које се сакупљачи (не заборавите да неки од њих имају само 10 година) и други грађани изложени диму жале, неретко долази и до појаве осипа на кожи.
Једина заштита је каже докторка ношење заштитних маски Н95. Ђорђевић и Радосављевић истичу, да у Србији не постоји мониторинг, односно званична мерења концентрације ових гасова у ваздуху. Велики проблем је како истичу и што се сакупљачи али и све већи број сиромашних неретко греју паљењем гума и пластике.
Законски оквир: ко може да сакупља отпад?
Закон о управљању отпадом каже да је сакупљач отпада предузетник или правно лице које сакупља отпад.
Исти закон каже да би се сакупљао отпад потребно је имати дозволу. “Дозвола за управљање отпадом јесте решење надлежног органа којим се правном лицу или предузетнику одобрава обављање делатности управљања отпадом и утврђују услови поступања са отпадом на начин који обезбеђује најмањи ризик по здравље људи и животну средину”.
У делатност управљања отпадом спада: сакупљање, транспорт, складиштење, третман, односно поновно искоришћење или одлагање отпада, као и увоз, извоз и транзит отпада. Према подацима Агенције за заштиту животне средине тренутно 2.130 привредних субјеката има дозволу за управљање отпадом.
Више од 90 одсто комуналног отпада одложи на санитарне и несанитарне депоније
Неформално сакупљање је практично забрањено овим законским одредбама, а сакупљачи који узимају сировине из канти и контејнера које су у власништву јавних комуналних предузећа, чине кривично дело.
Недостају тачни подаци, али процена је да се више од 90 одсто комуналног отпада одложи на санитарне и несанитарне депоније, на којима у значајној мери завршава отпад из индустрије који се може употребити у енергетске сврхе. Од онога што се сакупи 87 одсто долази из сиве зоне, односно од неформалних сакупљача, а само 13 одсто прикупе јавна комунална предузећа.
“Осим правних препрека, неформални сакупљачи се суочавају с низом других изазова, као што су, недостатак приступа здравственој заштити, стигма и дискриминација у друштву, нередовни и ниски приходи, недостатак сигурности на раду, тешки радни услови, посебно у екстремним временским приликама”, истиче Стојков.
Постоје ли решења?
Проблем дечијег рада, затим директна изложеност канцерогеним супстанцама, закон који је превидео битну карику циркуларне економије, само су неки од проблема, са којима се сакупљачи суочавају.
Пример решења је задруга „Connect Clean Roma Group“ која функционише на принципу социјалног предузећа.
Задруга је настала са циљем да се неформални сакупљачи интегришу у формални сектор рециклаже, побољшају своје животне и радне услове и допринесу еколошкој одрживости.
“Скупљачи су чланови задруге, који заједнички одлучују о пословању. Задруга пружа обуке, алате и ресурсе потребне за ефикасно сакупљање и сортирање рециклабилних материјала, омогућавајући члановима приступ сигурнијим и стабилнијим приходима кроз легалне канале рециклаже”, објашњава Стојков.
Машина за рециклажу каблова је 100 одсто еколошко решење
Задруга је покренута уз подршку програма ЕУ за зелену агенду који је суфинансирао набавку машине за рециклажу каблова. “Уз ову машину омогућили смо да преко 30 сакупљача уместо паљења каблова пређу на 100 одсто еколошко решење и да кроз заједничко пословање рециклирају каблове уместо да их пале”, истиче Стојков.
„У Нишу је 2010. формиран Синдикат сакупљача као одговор на вишедеценијско игнорисање индивидуалних сакупљача секундарних сировина од стране државних институција које се баве радом, заштитом животне средине, енергетиком па и економијом“, каже Осман Балић, један од оснивача синдиката и директор YUROM центра.
“Профит је разлог зашто смо 2010. године организовали, први пут у Европи, Синдикат сакупљача секундарних сировина“, наводи Балић. Синдикат је и формално регистрован 2011. године у Министарству за рад и социјалну политику.
„Профит у сфери секундарних сировина је био у ствари неисплаћени рад, зарада радницима који су отпад сакупили и продали по изузетно ниским ценама”, наглашава Балић.
У тренутку формирања синдиката, цене су диктирали откупљивачи, што је у великој мери и данас случај.
„Тржиште сировина није постојало или се неуки радници – сакупљачи нису упуштали у то. Заправо “махери” система су користили ту неупућеност и неукост радника, махом Рома дискриминисаних и гурнутих на маргину формалног света рада, радног права, економије, заштите на раду, медицине рада, општег развоја иако су све време живели од њиховог рада и богатили се“.
Балић истиче да је данас нешто боља ситуација и да постоји заинтересованост надлежних министарстава и међународних организација да се рад индивидуалних сакупљача секундарних сировина уведе у легалне формалне токове.
За тежак положај радника који сакупљају сировине Балић каже да одговорност сноси Синдикат сакупљача, али и сами радници јер им је синдикална и радничка свест на ниском нивоу.
Сакупљачи преживљавају од данас до сутра
„Та борба за преживљавање од данас до сутра не даје им да се укључе у креирање и планирање бољих услова за рад и веће зараде. Било је неколико планских докумената од закона до стратегије у тој области у чијем доношењу Синдикат није учествовао. Нити их је министарство звало, нити су се они из руководства синдиката интересовали. Привредна комора Србије и још неколико организација добијали су пројекте да тај проблем реше давањем предлога за делотворну легализацију рада. Али даље од пројеката и препорука на папиру се није одмакло“.
Од краја прошле године сакупљачи за свој рад морају да буду исплаћени преко текућих рачуна. Већина њих су корисници социјалне помоћи, која ће им у том случају бити укинута. Ако се то не реши, може доћи до смањења рециклаже у Србији која је и иначе симболична и пораста социјално зависних лица на буџету државе.
Решење може да буде комплетирање законодавства око социјалних задруга и то треба да уради надлежно министарство. Балић наглашава да се на томе ради 20 година, а шест пуних година се чека на доношење правних аката која ће регулисати пореску политику за донет Закон о социјалном предузетништву и задругама у једној од најсиромашнијих земаља Европе.
