На данашњи дан 1986. године у Југославију из САД изручен је Андрија Артуковић, један од највиших званичника Независне Државе Хрватске (НДХ) и особа која ће касније постати позната као „министар смрти“ због своје улоге у ратним злочинима током Другог светског рата.
Његово хапшење и касније изручење Југославији представљало је прекретницу у напорима за довођење пред лице правде особа одговорних за стравичне злочине током фашистичког режима НДХ.
Андрија Артуковић рођен је 19. новембра 1899. године у селу Клобук код Љубушког, тада делу Аустро-Угарске Монархије. Након завршеног права у Загребу и Гразу, Артуковић је постао познат по свом радикалном националистичком уверењу. У политички живот улази као присталица Анте Павелића, вође усташког покрета.
Оснивањем Независне Државе Хрватске (НДХ) 1941. године, Артуковић постаје један од кључних људи новог режима, најпре као министар унутрашњих послова, а потом и министар правосуђа и богоштовља. Ова функција омогућила му је директно учествовање у планирању и спровођењу геноцидних политика усмерених против Срба, Јевреја, Рома и других нехрватских мањина.
Хапшење Артуковића није био први покушај да га југословенске власти доведу пред лице правде. Још 1951. године Југославија је затражила његово изручење на основу оптужби за ратне злочине. Међутим, у то време, током врхунца антикомунистичке хистерије у САД-у, амерички судови одбацили су захтев, наводећи политичку природу оптужби.
Артуковић је тада користио правне рупе и политичку климу како би избегао изручење. Тек 1984. године, након деценија притиска и промена у међународним односима, америчко правосуђе одобрило је његову екстрадицију.
Процес изручења био је дуготрајан и сложен. Специјални истражни суд Министарства правосуђа САД-а више од 14 месеци разматрао је југословенски захтев. Артуковићева породица, укључујући сина Радослава, тврдила је да његов отац пати од узнапредовале Алзхеимерове болести и Паркинсонове болести, што је додатно компликовало процес.
Долазак у Југославију
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1986. године, Артуковић је редовном линијом Југословенског аеротранспорта (ЈАТ) пребачен из Њу Јорка у Загреб. Долазак једног од најтраженијих ратних злочинаца изазвао је огроман интерес јавности и медија. На писту загребачког аеродрома изнесен је на носилима, покривен деком, што је наглашавало његово нарушено здравље. Очевици су описали призор као симболичну иронију – некадашњи моћник сада је изгледао као оронули старац.
Суђење Андрији Артуковићу, које је почело 14. априла 1986. године, било је једно од најзначајнијих судских процеса у историји бивше Југославије. Суђење је пратило више десетина новинарских екипа из целог света, а све су документирале камере Загребачке телевизије. Детаљан опис суђења забележио је Јово Поповић у својој књизи „Суђење Андрији Артуковићу и што није речено“, објављеној исте године.
Оптужница против Артуковића била је темељно припремљена и исписана на 33 странице. Оптужен је за учешће у организацији масовних убистава, депортација, мучења и других злочина против човечанства. Међу најужаснијим злочинима наведеним у оптужници била су масовна убиства српских цивила, уништавање села, депортације Рома у концентрационе логоре те организација система концентрационих логора попут Јасеновца, Старе Градишке и Лобора.
Суђење без преседана
На почетку суђења, Артуковић је деловао крхко и збуњено, али је током процеса показао неочекивану прибраност. Судницу су обезбеђивале јаке снаге сигурности. Оптужени је седео у кабини од непробојног стакла.
Тужитељица Иванка Пинтар-Гајер, заједно са замеником Антом Нобилом, представила је доказе који су повезивали Артуковића с низом злочина. Међу њима су била наређења за убиства хиљада цивила, укључујући жене и децу, као и докази о систематском уништавању читавих заједница. Тужилаштво је такође представило свеедочења преживелих из концентрационих логора, што је додатно оснажило оптужницу.
Након месец дана суђења, 14. маја 1986. године, Андрија Артуковић проглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човечанства. Осуђен је на смрт стрељањем, што је тада била најтежа казна у Југославији. Међутим, казна никада није извршена због његовог лошег здравственог стања. Артуковић је умро у затворској болници у Загребу 1988. године, након две године издржавања казне.
Суђење Андрији Артуковићу остаје једно од најзначајнијих у контексту суочавања с прошлошћу и процесуирања ратних злочина. Представљало је прилику да се изнесу докази о злочинима режима НДХ и ода почаст жртвама.
