Постоје генерације које су обележиле неки период, а постоје генерације за сва времена – евергрин, каже Зоран Славнић, један од најбољих европских плејмејкера свих времена, европски, светски и олимпијски шампион.
Наша кошарка имала је неколико „евергрин генерација”, почев управо од Славнићеве, која је седамдесетих година прошлог века освојила све што је могло да се освоји, закључно са олимпијским златом у Москви 1980.
У наредним параграфима, кроз ранија казивања неких великана наше кошарке (Ивковић и Жеравица више нису међу нама) покушаћемо да откријемо шта су биле значајне карактеристике у настанку „Земље кошарке”.
Светислав Пешић, селектор репрезентације Србије:
– Ми јесмо земља кошарке, али то нама само треба да повећа одговорност. Некада се хвалимо са аргументима, а некада без аргумената. Не треба да гледамо у прошлост. Ми смо били спремни да учимо од других. То је била карактеристика.
Учили су и други, али смо можда боље од осталих то примењивали у нашем раду, у односу на услове које смо имали. Ми смо у Европи доминирали чувеном јединственом селекцијом младих играча, применљивом методиком тренинга…
Да бисмо остали „Земља кошарке” то захтева апсолутно већу одговорност свих оних који су данас у нашој земљи задужени за кошарку. И већа улагања… Оно што је важно да се истакне када говоримо о заједничким одликама наших највећих успеха, то је непобитна чињеница да је свака наша генерација била претеча свог времена, истакао је Светислав Пешић.
Зоран Славнић, некадашњи репрезентативац:
– Четири стуба југословенске кошарке, четири личности, допринеле су да се кошарка у Југославији подигне на екстремно висок ниво. То су Небојша Поповић, Бора Станковић, Радомир Шапер и Александар Николић. То је почетак свега. Ако било која генерација мисли да је све од ње почело, то је велика заблуда.
Не бих ни ја данас давао интервјуе да није било њих. Вероватно бих играо фудбал, рукомет или нешто треће… Србија није ни просторно ни бројчано велика као Југославија, па не можемо да имамо хиперпродукцију као пре.
У овој транзицији ми смо се убедљиво најбоље снашли од југословенских република. Једном су Словенци кврцнули неку медаљу и то је крај приче. Сваки део оне земље је давао нешто. Динарска област – центре, високе играче; Срби су давали шмекере и борце; Словенци – прагматичност; Хрвати су после дали талентоване генерације, али су мекани; тако да смо ми Срби све то тампонирали и дали допринос да сви заједно изгледамо лепо, квалитетно и крајње атрактивно и успешно.
Светске шампионе из Атине 1998. године дочекало је у Београду 10. августа више од 100.000 одушевљених грађана. Југословенски тим победио је у финалу Русију 64:62
View this post on Instagram
Душан Ивковић, некадашњи селектор Југославије и Србије:
– Кошарка је национални спорт, где је годинама грађена југословенска па српска школа кошарке, коју не чине само играчи и тренери већ и публика. То је један универзум који учествује у свему томе и који изузетно добро познаје и разуме кошарку. Наша, југословенска лига била је далеко најбоља у Европи. Многи су данас заборавили како је све то изгледало.
То је, на неки начин, био продукт државе и спортске организације, која није дозвољавала да играчи пре 30. године, затим пре 28. године, напуштају земљу. Таква су времена била. Тако да су играчи годинама играли заједно, у репрезентацији смо имали генерације и генерације златних играча.
Што се тиче клупских резултата, наша лига дала је такав резултат да су наши клубови без странаца постајали европски шампиони. Тако да је то била доминантна и далеко, далеко најквалитетнија кошарка на свету после америчке.
Ранко Жеравица, некадашњи селектор Југославије:
– Кошарка је за нас била нови спорт. Имао сам велики ауторитет и успевао сам већину својих одлука да наметнем кошаркашкој организацији (средином шездесетих година, прим. аут.), па чак и оне одлуке које су биле непопуларне као одлуку о селекцији када сам рекао да не може наша кошаркашка организација да прими све оне који хоће да играју кошарку, него да морамо да правимо селекцију и да узимамо само оне који су за кошарку талентовани.
То је била непопуларна одлука. Ја сам је образложио да смо ми мала земља у односу на земље где је кошарка јако популарна, да не можемо да бирамо као што они могу из масе, већ да се фокусирамо на таленте.
Наши клубови су били јако сиромашни. Мало сала, мало играча, мало тренера, мало лопти… У таквој немаштини нисмо могли себи да допустимо луксуз да материјална средства и време трошимо на оне који нису талентовани за кошарку.
Душко Вујошевић, некадашњи селектор Србије и Црне Горе:
– Кад сам почео да радим као тренер, онда сам кренуо и да пратим тренинге. У то време, прво Ранка Жеравице, па код Пиве Ивковића, а највише сам научио када сам уписао Вишу тренерску. Ми смо били друга генерација коју је водио велики професор Александар Николић. Он је нека врста кошаркашког Иве Андрића, на европском нивоу. Најбољи тренер.
Чак су нас звали „мафија Слава” (југословенска мафија), размењивали смо информације, чинили једни другима све услуге које су могле да се направе. Важно је истаћи и то да југословенска школа кошарке није била ресавска школа, већ школа у којој је свако имао право и обавезу на своју креативност и индивидуалност.
Времена су се знатно променила. Сада деца са 14 година почињу да размишљају о одласку, где родитељи покушавају да решавају социјалну егзистенцију кроз децу. Онда тренер није хтео да те пусти на тренинг ако си у школи добио јединицу, а сад их исписују из школе, ризикују све живо…
Богдан Тањевић, некадашњи селектор Југославије, Италије и Турске:
– Ти људи који су командовали југословенском кошарком били су толико паметни и образовани, са способношћу да виде будућност, да гледају унапред, да не мисле: „Дај ми данас, одмах и одједном – све!” Већ да се инвестира, да се расте. Какве су то интелектуалне громаде биле: Небојша Поповић, Бора Станковић, Раша Шапер, Аца Николић, Борис Кристанчич…
Једном приликом сам рекао да би Бора, који је тако генијално командовао Фибом, био идеалан за генералног секретара Уједињених нација. Сигуран сам да би Уједињене нације с њим личиле на нешто и да би због тога читав свет био бољи. Говорим о генијалцу који је могао да рецитује Шекспира на седам језика.
Божидар Маљковић, тренер:
– Код нас деца од малих ногу трпе спартанско, рекао бих сурово васпитање. Теже је некада било освојити југословенску лигу него Куп шампиона. Југословенска лига је била наш универзитет, и нас тренера и играча. Та лига је стварала најбоље тренере и играче… Два тренера која су трасирала пут свима нама били су Александар Николић и Ранко Жеравица.
Ацу сам назвао патријархом српске кошарке, а Ранка просветитељем, неком врстом Доситеја Обрадовића наше кошарке, који је с руксаком на леђима обилазио школе и са пуно ентузијазма разговара с професорима физичког васпитања. Он је направио чудо. Оно што су Руси направили са шахом, ставивши га у све школе, Ранко је то успео са кошарком у нашој земљи.
Владе Ђуровић, тренер:
– Оно што је радила кошарка, то је било авангарда. А то је било могуће због људи који су водили нашу кошарку, који су били прави спортски академици. У клубовима су радили људи који су стварали играче.
Много људи је било заљубљено у Кораћа, као личност и играча.
То што, рецимо, Далипагић није играо у НБА, то је била катастрофа НБА а не његова. За оно што је кошарка постала код нас, огромну заслугу дугујемо и генијалној одлуци и визији Небојше Поповића, који је издејствовао да се кошарка убаци у прајм-тајм на телевизији. То је подигло популарност кошарке до неслућених висина.
