313. године, у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Он је познат као Милански едикт.
Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповедају своју веру. Црква је изашла из катакомби – и започела један од најневероватнијих периода у својој историји.
Наравно, свест човека, а још више целокупног друштва, не може се променити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и векови непрекидног рада. А он је започео управо тада, 313. године, под царем Константином.
Шта се тако драматично променило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне последице Миланског едикта? Шта је главна вредност овог документа са становишта историје и савремене културе?
Како је било пре Миланског едикта?
Од краја 1. века, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се веровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним верским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог после смрти).
Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпели у ово време мученичку смрт због своје вере.
Како је било после Миланског едикта?
Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову веру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне.
Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, где су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења.
Ширење новог система вредности
Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост – нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и верским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко неверство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом.
Милански едикт помогао је ширењу новог система вредности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Неверство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена.
Крст постаје симбол победе живота
Смртна казна распећем била је намењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу – имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих векова хришћанске историје је човек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону.
Крст је, од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги победе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама.
Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. века. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других места и светиња значајних за хришћане.
Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света места и поштовање светиња постало је отворено.
Црквени живот
Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вредности – на пример, заповест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности – нису имале широк утицај на јавну свест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. веку).
Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповед је почела отворено да се чује широм света. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цело Римско царство је преображено. После тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе.
Милански едикт је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цео свет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота – на пример, напредна наука, савремени правни систем – никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији.
